Piše: Svetlana Joksimović
Zoran Škiljević je delo „Erotoman“ napisao u svom maniru, modernim stilom urbanog romana, sa dosta britkog, vrcavog humora, pa i satire. Iako piše duhovito i pitko, sadržina romana nije jednostavna i moramo se zamisliti o dubljem smislu naizgled lagane, i ovlaš ispričane priče. Pročitati još jednom, i uveriti se da li nešto piše izmedju redova, postoji li neka skrivena poruka.
Tema romana su ljubavne muke mladog čoveka koji je preterano sklon ženama, i opsednut seksom te mu lekarski konzilijum postavlja dijagnozu emotivno nezrele ličnosti. Njegov incident u vojsci, gde mu otac kaže: „Zar ćerku oficira, magarče jedan!“, neodoljivo podseća na film „Varljivo leto 68“, kada otac kaže sinu: „Konju jedan. Ja razumem i godine i pubertet, ali gde nadje baš kumicu!“ Pomenutu temu pisac je slojevito obradio jer uvodi društvenu scenu kao polje koje utiče na glavnog junaka, te uporedo teče pomalo satirična priča o društvu u kome živimo, kroz članke tabloida „Glas istine“, ali iz „trećeg plana“ pomaljaju se i neke traume iz mladićeve prošlosti.
Pisac maestralno barata rečenicom u kojoj su vešto upakovane misli, žargonske reči, „novi izrazi mlade generacije“ („zračio teškom pozitivom“, „obična fleka od čoveka“, „pregazio si me kao kišnu glistu“), i u kojoj su prisutni preokreti u razmišljanju naročito glavnog junaka koji naizmenično priča sam sa sobom na jedan, a onda sa Marinom na drugi način, jer se ne usudjuje da joj kaže ono što zapravo oseća i misli. Njegove rečenice su precizne, jasne i jezgrovite, čime se postiže dinamiku radnje romana koja nosi čitaoca da čita dalje, kako bi saznao kakav je rasplet na kraju. Baš kao što i gradski život brzo teče, on koncizno iznosi sve elemente radnje, i pri tome ne beži od toga da bude vrlo eksplicitan u izražavanju i dočaravanju odnosa muškarca i žene.
Glavni junak je Lazar Petrović Brando, momak koji prolazi kroz godine u kojima se zaljubljuje, menja žene, razočarava. On pokušava da se ne muči mnogo i ulovi od života ono lepo. U tome nije ništa drugačiji od svojih vršnjaka, zar ne? Ko se od muškog sveta u njegovim godinama nije interesovao za porniće, želeo da ima praznu gajbu, da menja devojke. Opšte je poznato da i bračni parovi osvežavaju svoj seksualni život uz porno-filmove.
Mladićev karakter je odraz vremena u kome živi. On spada u generaciju čiji su roditelji imali ambiciju da im deca završe fakultet, a onda ih gurali u vojsku koja je trebalo da izvrši korekciju ličnosti, prevaspita ih, ili izleči od droge. To su generacije koje su doživele bombardovanje, ali izgleda da smo bili bombardovani i novim poretkom u kome živimo i novim ljudima. Posledica svega je da su život, njegov smisao i vrednosti doživeli promene, da su ljudi sve udaljeniji jedni od drugih. Sve što je bilo normalno, više nije tako.
Stoga pisac vrlo mudro i promišljeno uvodi i paralelnu sliku okruženja u kome glavni junak živi, i koje neminovno utiče na njegovo ponašanje i razvoj dogadjaja. Osim tretmana koji je doživeo u vojsci sa Komisijom, on se sudara sa novim poretkom indirektno, figurativno preko časopisa „Glas istine“, kao i sa „novim ljudima“ na poslu.
Brando u takvom ambijentu prolazi kroz svoje lične frustracije: na poslu i u ljubavi sa Marinom. Nalazi se na samoj ivici da eksplodira, i pita se: „Jesam li zaista egomanijak? Gde sam pogrešio? Da li sam uopšte nešto pogrešio?“ On je normalno ljudsko biće sa nešto izraženijim libidom i da je rođen tridesetak godina ranije nazvali bi ga ženskarošem. Ali istovremeno je poslušan i iskren, pokazuje želju da sredi svoj život. Pisac kaže: „Naivko – reći će neko. Ipak, ne idu li naivnost i iskrenost ruku pod ruku? Možda je ovde o tome reč, dragi prijatelji?“ Brando želi da se koriguje, da uspostavi iskrene i korektne odnose. Preispituje se kako do sada nije imao veliko prisno prijateljstvo niti dugu emotivnu vezu. Stoga on pravilno i osećajno rezonuje: „Oduvek sam želeo da imam nekog takvog ko može da mi pruži sve. I kome ja mogu da pružim sve. Zar to nije ljubav, i to ona prava?“
Medjutim, zaljubio se u devojku koja je znala kako da vodi igru. Čim mu se obratila sa: „Ja sam Marina, magnet za pametne muškarce“, bilo je jasno (čitaocu, ali ne i glavnom protagonosti romana) da ta devojka zna kako da ga ulovi, a kasnije je pokazala i kako ume da ga drži na „uzici“ – poznata ženska igra – malo zategneš, pa popustiš. I tako se dresira ili vaspitava muško čeljade, da bi završilo u braku. Govorila mu je da je „slatkiš“ zarobljen u telu dobrog frajera“, da je proganjaju oženjeni muškarci na poslu. I kada je „zagrizao“ i ubrzo se zaljubio do ušiju, ona je vešto plasirala rečenicu: „Vreme je da se već jednom urazumiš, i počneš da gledaš na život kao zreo čovek koji misli na budućnost, pravi neke životne planove, a ne živi od danas do sutra.“ Ali nekada su to devojke koristile kada žele da se udaju i bacale su mrežu tipa: “Neću da se javljam na telefon mesec dana, pa ako se javi, ulovljen je“. Ovde devojka igra malo perfidniju igru figurativno „kastrirajući“ momka i ucenjujući ga uskraćujući mu seks. Kako on kaže: „Bolje je da smo raskinuli. Ne, nije bolje, ali je na neki način poštenije.“ Njegova konstatacija je tačna, naime, Marina mu je uskratila seks, ali nije odredila rok dokle će da igra igru, za koju niti je potpuno jasan razlog, a još manje epilog. A možda i čeka bolju priliku za udaju ili želi da ga moralno i fizički isfrustrira i uništi? Ona spada u one uporne žene koje „grizu život” i obično ostvare sve što zamisle, ne libeći se da svog partnera stave pred svršen čin. Njihovo: „Tako je kako ja kažem“ prihvate se kao božja zapovest, ili prođu ovako kao Brando. Dok on pokušava na sve načine da joj ugodi – nabavlja njenoj mami lek, cepa drva, ide kod njene sestre u posetu, iako mu je mrsko, čak razmišlja i o tome da je ljubav kompromis, da samo tako opstaju veze, da se Marina neizmerno žrtvuje za njihovo bolje sutra, ona neprekidno igra igru „toplo-hladno”. Hvali ga da napreduje, a onda kada je dobio grčeve u stomaku i čudne snove, hladno mu je odvratila da potraži „stručnu pomoć“. I tada on konačno shvata da je sve što radi zapravo gubljenje vremena: „Ako može da se odrekne seksa sa mnom, odreći će se i mene bez po muke“.
Ovaj trenutak je „okidač“ za glavnog junaka da se presabere, i postane svestan da za njega u ovom društvu nema mesta, jer očito niko ne obraća pažnju na „pojedine mučenike čija je jedina misija i svrha u životu da budu vredni i poslušni.“ Pisac ovde, uz ljubavnu priču provlači nit odnosa ovog društva prema mladim generacijama, odnosno kakav ambijent im je kreiran za život od strane establišmenta. Onog istog koji oslobadja krivice bandu huligana koja je pretukla omladince demokrate, uz novinarski komentar: “ Šta čekaju kad im ovde ništa ne valja? Vaskoliki svet im je na raspolaganju, pa nek idu kuda žele!“
Stoga Brandov revolt počinje od uskraćivanja zadovoljstva u ličnom, intimnom životu, a pretvara se u bunt zbog tretmana na poslu i raznih nepravdi u društvu. Šef odmah po njegovom dolasku besni što su doveli pismenog umesto nekog ko će da radi i sluša, i konstantno stvara tenziju, jer je to način da se neko natera da napusti firmu. Naime, naivne i iskrene osobe su u današnjem društvu skrajnute. Oni ne mogu ostvariti život kakav žele, jer im se ništa ne oprašta, bivaju žigosani, proglašavaju ih konfliktnim ličnostima, emotivno nezrelim, ili kao nekada omiljeni termin moralno nepodobnim, jer ne odgovaraju „novoj eliti”. Namera je da se eliminišu ljudi sa znanjem, vredni, skloni istini i pravdi, a da se favorizuju „rođaci“ kojima pristaje etiketa timski igrač. Marina mu na drugi način pravi tenziju, ali kao da ima isti manipulatorski cilj. Da ga natera da eksplodira, i da bude kriv za propast veze. Stavlja mu na dušu da je krio od nje važnu stvar i kako onda da žive zajedno?
U momentu kada mu uruče otkaz dok je na bolovanju, u njemu dolazi do erupcije nezadovoljstva. Nagomilale su se sve nepravde koje su ga dodatno frustrirale i o kojima ga je informisao „Glas istine“. Isti tabloid objavljuje i udarnu vest, da je smenjen glavni urednik Vlada Nešić. Isti onaj Vlada Monstrum, zbog koga je Brando ostao bez svoje prve ljubavi, svog identiteta i pokušaja kreiranja sopstvenog života. To je osoba „novog doba“, jedan od gospodara “sadašnjeg trenutka”. I kada nakon toga pročita vest da Nešić otvara novi tabloid, Brando odlučuje da je došao trenutak da mu se osveti.
I tu se kao treća pozornica ove priče pojavljuje jedna ovlaš dodirnuta, a značajna činjenica iz ličnog života glavnog junaka. Da li je celokupno Brandovo ponašanje nastalo kao posledica traume iz mladosti, kada je Vlade Monstrum posle jedne žurke silovao njegovu devojku Maju. Da li je opsednutost seksom, njegov bunt protiv takvog brutalnog čina uskraćivanja prvog najlepšeg iskustva? Dvoje mladih ljudi koji se vole i obećali su se jedno drugom, brutalno su sprečeni da ostvare na najnežniji, najčistiji i najneviniji način prvu seksualnu vezu. Da li je sve u vezi sa ženama kod njega prenaglašeno, jer se on nesvesno ili svesno sveti svim drugim muškarcima, uzimajući sve devojke i žene koje poželi, pa i njihove, nadajući se da će tim putem osvetiti svoju devojku? S druge strane, i njegovo ugadjanje Marini, povlačenje pred njom, želja da on izgradi njihovu vezu, da li je zapravo neostvarena želja da ugodi Maji da bi ipak bila njegova devojka, i pored šoka koji je doživela?
Roman se završava u stilu novog vremena. Istina o Brandovom nasrtaju na Nešića se spinuje u medijima, tako što se dovodi u pitanje njegova neuračunjivost, a zanemaruje činjenica da ni on nije upotrebio oružje, kao i oni huligani sa početka romana, koje je Sud oslobodio krivice. A Nešić i pored toga što se snašao da izokrene istinu o napadu na njega, u okršaj sa misterioznom sektom povezanom sa belosvetskim podzemljem, čija je Brando produžena ruka, sebi je napravio reklamu i dobio čestitke predsednika. Da bi na kraju najavio kako će se žaliti na izveštaj sudskog veštaka, kojim je Brando faktički oslobođen odgovornosti.
