ВРАБАЦ
Промрз’о врабац на грани ћути
Најежен, тужан по некад жмирне
Да се загреје залуд се труди
И ветар му смета када пирне.
Пахуље нежно мазише гране,
Збуњеног врапца сакрише свог
Нехте’ та зима скоро да стане
И бледо сунце гледа га мокрог.
Кроз прозор топле и тихе собе
Посматрах снено тај врапчев јад,
Видим да није ни оком трен’о
Кад поред зиме кида и глад.
И сад по некад на грани голој
Угледам птицу смрзлу од студи,
И она је исто пронашла спокој
Јачој од зиме – смртној понуди.
Песма је из збирке песама „Док ме има“ Н. Кљајић
