Emir Sokolović je rođen 1961. Pored bibliografije vrijedno je napomenuti da je, uz kreativni rad, mnogo učinio na približavanju istog kako slijepim i slabovidnim tako i gluhim i nagluhim osobama prilagodivši radove u iskazu koji pomenuti mogu koristiti. Učesnik je Struških večeri poezije 2011. i 2012. godine kao i Karamanovih sretanja 2011. i 2012. godine. 2013. godine za prestižnog izdavača Cassa editrice “Rocco Carabba” objavljuje stihozbirku “Erauna canna allora”. 2014. godine dodijeljena mu je italijanska
nagrada “Citta di Sarzana” kao najboljem stranom autoru. Prevođen je na poljski, francuski, engleski, makedonski, aromanski i dr. jezike te objavljivan u raznim zbornicima. Za rad i uspjehe nagr(a)đen je u zajednici gdje obitava i stvara na najbeskrupulozniji način.
Bibliografija:
– “Gdje i zašto/ Dove e perche” – Edizione “Foreman” – Bergamo
stihozbirka 1983. godine,
– “Bio je tada trska/ Una era canna allora” – stihozbirka (bibliofilsko
izdanje), 1998. godina,
– “Paris – ili zalud je razapinjati Krista” – dramski tekst (bibliofilsko
izdanje), 1999. godine,
– Antologija opowiedani SF narodow balkanskich” – “Balkan united”
Poznan, 2009. godine,
– “Lako je jurišati na nebo koje ćuti…” – stihozbirka, 2011. godina,
– “Poetry from five continents 2011” – zbornik učesnika SVP-a,
– “Poetry from five continents 2012” – zbornik učesnika SVP-a,
– “Era una canna allora” – cassa editrice “Rocco Corabba” Lanciano
Italia, 2013. godina i
– “Poetica demonica” – “KULTura sNOVA” Zagreb, 2014. Godina.
KALI-MA
Da li te ruke
poklonika
zazivaju iz snova
majko crna
ili beznađe ispliće
očajne prsti
(Glas im udahnjuješ
– bol njihov)
Ogranci – obol Ti
od zore zar da
oćutiš ushit
dozrevši nebo
u sebi
(Lik ti je svod;
ogrlica od lopoča
cvatnog)
JAMA
U žadu
Prvi
oboružan
zlim korakom
dnom iznjedri
Riječ
udahnuvši
luč kao
kaznu
Istini i vonju
– saputnicima –
što na rubu
danas fon
ognjem hrani
bezizlazje
(Promislimo i
o stranputicama…)
RAHU
Ona što sjenke je
robila
da glad si utaži
iznjedri grijeh sam
koji zoru kriliše
i Somi i Surji
alavo ih kroteći
kroz mijene što
srce im bijahu
(O moći! Il’…)
*Soma – indijski bog Mjesec
*Surja – Indisjki bog Sunce
NAGE
Alavost što utka
priču u Riječ;
Jedno u dvoje svi,
i kada voda
dom im nije
orode suzu
a rada im
Patali bijaše.
(Kada zloton
krene
sjetite se kamena…)
RAVANA
Nastanjujući
bol opasan sa
sedam šiljaka
i sedam voda
vjetrom od
hrama otuđenim
i od nebesnika
pošteđenim
sramom si Prve
orobio
iz obijesti da
zazvao bi luč
koja okrade
žiče tvoje
(Da l’ tvoje…)
RAKŠASE
Pozvani da
zbrinu žiće samo
na tlu
što voda ga
vijekovima kriliše
u mnoštvu
bezbroj
stvaraste i
obred kako
bi znali da
fon vaš
odsviran
još nije
(Kulise
su pale…)
DAITIJE
Posjevši Tron
(htijenje od
prvog doba)
prije Potopa
onim što
doraslo se
bedrenim kopljem
(oltarom samim)
sram napusti
uz kliktaj riblji
sto jato prezre
(Uspeće bijaše)
Bonaca…
(Smiraj sam
il’ sram?!)
PRETE
Neutaženi
manom i rosom
tmini predani
da stup si
zataje jer
vepar lice
im resi
dok se
sažižu prije
posjete mraku da sreli bi…
(Ko polupa
zrcalo?!…)
HSI-HAO
Taj što žudi
za prazninom,
a osama mu
trne radost
u žal dok
bosonog hita
onkraj žezla
iščekujući u
crvenom vidara
koji će mu
boju ugasiti
dok rog se
ne oglasi
(Čilost,
uz uzmak
da l’…)
VELIKO OGLEDALO SVETA I ŽIVOTA
ILI O DEMONSKOM EMIRA SOKOLOVIĆA
Kraj XX stoljeća i početak XXI u svetskoj poeziji bio je i ostaje u znaku belog (slobodnog) stiha, naspram vezanom, koji sve više postaje raritet. Očigledno je da sloboda izražavanja utiče na rastući broj pesnika koji prihvataju beli stih, a među njima svoje mesto ima i Emir Sokolović.
Ali, šta je ono što izdvaja njegovu poeziju od ostalih koje se ostvaruju u ovom trenu?! Čime se čini posebnom?! Prema kojim kriterijumima se može prepoznati i vrednovati?!
O motivskom i tematskom određenju Emira Sokolovića možda je najbolje da posudimo tri stiha Pabla Nerude iz pesme „Okean zove“:
„Tako je bilo, činilo se da je tako bilo:
Menjaju se životi, i onaj što umire
Poznaje samu ovu stranu života…“
U pokušaju da spozna i opeva svet i život, Neruda peva za ovu stranu života, ali zato pesnik Emir Sokolović dolazi da bi otvorio još jedno veliko stvaralačko polje, onostrano. Zaista, on nije prvi pesnik koji je to uradio, jer njemu predhode drugi i davnašnji pesnici, među kojima se nalaze i metafizičari poput Dantea i Miltona, autori značajnih dela koji su ostavili duboke tragove u svetskoj knji-ževnosti.
Život i smrt u poeziji Emira Sokolovića jesu rezultat zakonitosti koje vladaju u svetu i pred kojima nema izuzetaka. Postoje udaljeni krajevi, ali za pesnika oni nisu nedostupni i on radi svoje pokušaje da ih pronađe i da se primakne njima što bliže. Jednostavno, on smatra da nema potrebe od višestrukih ponavljanja znanog i sa oprobanim stvaralačkim postupcima, prihvatajući, nadgrađujući i potvrđujući stavove artizma. To su htenja i postupci, koji ističu književnoumetničku stranu autonomiju umetnosti, naglašavajući da njeno jedino područje je lepota, dodajući da je pesma vanjski oblik unu-trašnjeg života – čista esencija.
Pesnički svet Emira Sokolovića je rezultat sveg dosadašnjeg iskustva, nauke i umetnosti, a najuže je povezano sa metafizikom. To je svet nemih, nemogućih i okamenjenih radnji: kaplja kroči, suza kleči, kolijevke ostajaše posne… To je pesnikovo lično iskustvo, mada nikad nema upotrebe „ja“-forme. To su pesme bez lirskog subjekta, stihovi u kojima se autor udaljuje, pa se javlja utisak o bezličnosti. Ovakav pristup utiče na doziranje emoti-vnosti lirike.
Postoji drugi elementi vezani za ovaj autentični, sveobuhvatan, objektivan i usklađen svet, no svi oni su podređeni esteticizmu, a to znači da se umetnost shvata i vrednuje samo radi nje same, a ne radi nekog drugog cilja kome ona mora služiti, što se može prihvatiti kao stav sasvim blizak ili približno jednak larpurlarizmu.
U pogledu upotrebe jezika pri gradnji svoga pesničkog sveta, Emir Sokolović sebi postavlja stroge norme, razvijajući sistem u kome reči između sebe se ponašaju prema zakonitostima o sjedinjenju ili razjedinjenju, tačnije, kao kemijski elementi u periodnom sustavu.
Zbog izbegavanja nepotrebnih ponavljanja reči i fraza, u stihovima učestala je upotreba elipse, a zbog izbegavanja općih mesta korištena je enigmatičnost. Pomoću nje iskaz postaje dvosmislen ili višeznačan. Na ovom mestu dobro je spomenuti i postupak otuđenja (u smislu narušavanja uspostavljenih kanona i konvencija u procesu književne evolucije, što se može postići na više nivoa teksta; gramatičkom, stilskom, sadržajnom, semantičkom…)
Ipak, kada se govori o poeziji Emira Sokolovića, u centar pažnje treba postaviti simbol, jer on upućuje na ono što je neizrecivo i nedolovljivo označavanje. On spaja sliku s idejom ili konceptom na koje ta slika upućuje. Na upotrebu simbola moguće je gledati kao na sistem indirektnog mišljenja, to jest, na izbegavanje direktnog mišljenja zbog nemogućnosti da se daju „tačni“ sudovi, već samo smerovi za tumačenje i osećaj.
Alisimbol često ide zajedno sa svojom pratiljom – aluzijom, jer on istinski funkcionise baš uz njenu pomoć. O njoj se govori da je ona mesto koje povezuje tekstove, svezica između epoha i civilizacija.
Pored simbola, s ciljem da se dobije i plastičnost stiha, Emir Sokolović ne zaboravlja metaforu, jer nepobitna istina je da čovjek/čitalac preko nje spoznaje svet. Zbog toga ona nije bažna samo sa gledne tačke onoga što nju stvara, već i sa gledne tačke onoga koji ju tumači.
Emir Sokolović u svojoj poeziji primenjuje i druga stilska izražajna sredstva, no među onima koji se zapažaju pri prvom čitanju, a odnose se na zvučnost stiha, su aliteracija i asonancija.
U ovom pesničkom poduhvatu najvažniji stvaralački cilj je traganje za uzvišenom, povezano s dobrim ukusom i smislom za vrednovanje, u koji treba na umu imati kriterije istaknute još u antici: istinu, dobrotu i lepotu.
Najzad, pesnik ne bi bio ono što jeste ako ne poseduje mere za tumačenje, ne samo tuđih, već i svojih dela. Samo tako može biti siguran da je nešto dorađeno na najbolji način.
Prema svemu ovome, Emir Sokolović je dovoljno obrazovan i stvaranju je posvetio tako veliku pažnju da njegovoj poeziji nema granica. Ona je čitana, ali u bliskoj budućnosti biće čitana i tamo gdje još nije stigla u ovom trenutku: na svim meridijanima Sveta.
Tode Ilievski
Dveri i zveri Poetice Demonice
U Poetici Demonici pred čitaoca stupa plejada zveri: gorgona, gremlina, kerbera, samog Lucifra i drugih. Lirsko ja je u vrtlogu haotičnog kretanja, koje ne može da definiše i determiniše, ne znajući ni kuda se sve to kreće.
Ovaj kovitlac neumitnog kretanja, koji na prvi pogled deluje nerazrešiv i nezaustavljiv, preseca pitanje: „Da li te ruke poklonika zazivaju iz snova, majko crna – KALI-MA. „Ruke poklonika“ iz uvo-dne pesme ove zbirke su personifikacija samog lirskog ja, koje nije puki poklonik estetike ružnog, ili romontičar koga je zaposeo đavo, pa po njego-vom nagonu stvara, već je ovo lirsko ja koje traga za prapočecima, za onim što je bilo „PRE REČI“, Ovim traganjem Poetica Demonica predstavlja dveri za razotkrivanje prapočetaka. Te dveri čuvaju različite zveri i nemani, a razotkrivanjem njihove prirode se dolazi do nekih odgovora.
Ovo traganje zahteva odogovore na više pitanja. Jedno od njih je i večna dilema da li je naš dolazak na ovaj svet posrnuće ili pad – Asmodej. Iz tog neznanja se kao vid slabosti rađa sram, koji je motiv nekoliko pesama. U pesmi Gale sram je i lice i naličje ogledala, odnosno ljudskog lika. Ovom slabošću su „prvi bili orobljeni“ – Ravana. Potom je tron koji je postavljen još pre Uspenja napustio sram, pri čemu se lirsko ja pita da li je Uspenje smiraj ili sram, odnosno mir ili slabost – Daitije. Motiv uspenja svakako budi konotativna religijsko-biblijska značenja, ali u ovoj zbirci korespondira isključivo sa njenim centralnim pitanjem: šta je bilo pre reči. Lirsko ja ne veruje Molohu da je bio uz Prvog, njega interesuje šta je bilo pre toga. U toj potrazi za praporeklom reči će u pesmi Ibis analizirati biblijski citat – tri reči date: „prvu da sramom je obdariš, a sebi sam potomstvo da dražiš“, jer „doći će dan…“. Što znači da smo na samom početku degradirani, oštećeni, nejaki, osuđeni na slabosti kao što je sram. Ovim se nagoveštava da se neće doći do svih odgovora za kojima se traga. Bez obzira na ograničene moći, potraga se nastavlja, razbijajući reč na manje jedinice, na fon – zvukove i znakove. Lirsko ja osluškuje i očekuje zvukove i znakove – od Hekate, u istoimenoj pesmi, traži znak usmerenja. Varirajući značenja foneme „fon“ (zvuk, znak, začenje) u pesmi Sirene lirsko ja priznaje da pod dejstvom natprirodnog (Sirene) „fon utisnut u biće nestaje“ i „put ka Itaci biva skamenjen“, ali NADA ostaje – i kao ontološka kategorija i kao motiv za dalju potragu. Javlja se i tračak optimizma u pesmi Beli snopić – prikazuje se fon svetlosti.
Čuvari ovih dveri nastavljaju svoju rolu, pa se lirsko ja u pesmi Balam pita „čemu nagost“ – kad je sve ogoljeno jer „neki ne umeju da čuju zbog suje-te“. A ima i onih koji su u ljubavi sa porokom zbog samog poroka – Belial, parafrazirajući karakteristiku savremenog sveta, oličenu u onom: „sjaj i beda Holivuda“. U plejadi ovih nemani opevana je i himera – u pesmi Morgan L Fej, koja zazire od puti i pojavnost joj je sasvim strana, da bi se u pesmi Ubice očima spajanjem kontrasta: „mrtvo se orođava sa živim“, potražilo izbavljenje, jer vreme neprestano teče. Neumitnost kretanja i pozicija lirskog ja se ponovo naglašavaju u pesmi Klude – pitanjem kuda idemo?
Ne bavići se odgovorom na ovo pitanje, nastavlja se potraga za praporeklom reči. U pesmi Tekatlipoka – „s jarmom oko vrata, ogrnuta kožom iščekuje se REČ. Potraga se dalje usmerava ka upo-trebi reči, pa je tako Kojot, u istoimenoj pesmi, „prvi koji je koristio reč moć“; da bi se u pesmi Meluzina došlo do rešenja – sveopšteg kaleidoskopa – u kome se preklapaju „stara“ i „nova“ reč. Starom rečju se „obrezuje ženik“, dok „bol sikti do vrha“, a od poja-sa nadole „sikti nova reč“ – nov život. Povezujući reč i život, preko razmatranja fona, daje se svoje-vrstan odgovor o njenom praporeklu. Još je ostao bar delimičan odgovor o Uspenju, koji nudi pesma Lorelaj – …ipak je(l) uspeće…
Stoga, Poetica Demonica predstavlja dveri za ontološko traganje za postanjem, a zveri i nemani su samo fasada, delovi spoljašnjeg dekora, koji se nalazi kod tih dveri. Postanje se odnosi i na samo čovekovo, povezujući to sa motivom Uspenja, kao i na praporeklo reči, što se očituje i na nivou forme – kratak stih, asonance i aliteracije, vizuelni elementi, ali i igre rečima kao u pesmi Lorelaj – …ipak je(l) uspeće…, što čini samo neke od kvaliteta ove vir-tuozne poezije. Konačno, reč i nov život se prekla-paju kao delovi kaleidoskopa.
Marina Đenadić
