Nekad živ sam bio, o ljubavi mašt’o,
ni dužan ni kriv a jeli me crvi
i niko me nije upitao zašto
tako hladan ležim u toj lokvi krvi
Nekad živ sam bio, radov’o se sreći
i tražio kome da poklonim srce
a u moju raku niko neće leći
džabe hladan visim na krajici vrpce
Nekada sam vjerovao i poštivat znao
a tek sada vidim da je sve to lažno
letjeti sam htio a samo sam pao
sa litice strme bacio se snažno
Nekada sam bio čovjek i poštenjak
pa se onda svojih suza napih
sad sam samo luđak – zanešenjak
uronih duboko, onda za zrak vapih
