U beogradskom časopisu „Strip Mania“ poznih devedesetih se objavila prava mala plejada domaćih autora. Serijal „Golub – Regulator“ Bore Milićevića se tu isticao kao jedan od par onih koji su zavredili fini broj pozitivnih kritika. Međutim, ovo nije prvi izlet Milićevića u strip, jer je, još početkom devedesetih, izdavački počašćen strip albumčetom nazvanim „Izvan vremena“.
Strip albumčetom, kažem… erm, pišem, sa dimenzijama 41.2x29cm.
Da, dame i gospodo. Ako je „Buwa“ najmanji strip, a „Pljosnati strip“ najduži, onda je „Izvan vremena“ definitivno najveći. Najveći po formatu papira, to jest. Po broju strana je prilično sitan, kao i po broju priča koje sadrži – tačno tri. Od te tri priče, Milićević je kompletni autor prve dve, dok treću scenaristički potpisuje Goran Radovanović. Redom, one se zovu „Satanin crni mač“, „Transformer“ i „Haotična odiseja“. Izdavač je „Bata“ iz Beograda, povez regularnim klamaricama, koričenje meko, a unutra?
Pa, ako pitate ovog autora, crtež i priče se otprilike nižu od najkvalitetnije ka najmanje kvalitetnoj. „Satanin crni mač“ ima definitivno najbolji crtež i tek za buvlju dlaku bolju priču od sledeće u nizu. Bavi se putešestvijem jednog srednjovekovnog junaka za mačem iz naslova, teškim putem koji se završava borbom sa samim satanom. A pod „samim“ mislim „samom“. Viteza sprečava čast i tradicija da digne ruku na ženu, te se okreće od nje da ode razočaran, a ona ga ubija maltene rutinski i nestaje da, pretpostavlja se, čeka narednog junaka da je smakne.
Da, priča je jednostavna, ali obiluje jakim pokretima, teškim dijalozima i atmosferom. Crtež je ovde maestralan, gde je dizajn satane podjednako i elegantan i lascivan i feralan. Savršeno evocira biće koje je toliko van prosečne ljudske percepcije da podseća na jednog od revolveraša iz filma „El Topo“ – onog golog što hvata metke mrežicom. Kadrovi su takođe prelepo skrojeni, bilo da su klasični sa granicama, bilo da se uklapaju u belilo u pozadini. Bora se ovde očigledno najviše poigravao, dao svoj maksimum, i naravno detalji koje je uveo u crtež su samo i mogli da se vide u izdanju ovog formata.
„Transformer“ je interesantnije koncipirana priča, ali pomalo razlivena. Maks i Skanki su dve pijandure koje putuju svemirom i nalaze zemljolike planete da kolonizuju i iskoriste u poslovne svrhe. Ubrzo, na naizgled nenaseljenoj planeti nalaze znake inteligentnog života u vidu rudimentarnih domova od kamena, ali im pažnju više odvlači obnažena zebrolika cura koja je orna za akciju. Nakon tuče, Skanki dobija curu dok se Maks dislocira… samo da bi on dobio curu ubrzo potom. Naravno, pošto nije sve kao što izgleda, Maks u stilu „Animorfera“ postaje zebra i pridružuje se krdu drugih zebara – koje odozgo pastirski nadgleda upravo žena-zebra, naspram pozadine od mnogih srušenih brodova.
Ako uzmemo žanrovske ekološke niše u obzir, vidimo da je Milićević izvanredno snalažljiv u noaru i maestralan u klasičnoj fantastici, ali da u SF-u deluje ukočeno, pomalo limitirano, rezervisano. Nije da ne može da je radi – i ovo i naredno delo evociraju Pahekove „Astroiđane“ na nekoliko bitnih nivoa. Samo nije mesto gde može da se opusti i stvara nesputano. Naravno, poigravanje sa anatomijom mu je plus ovde, pogotovo kod zebrojke, ali je sve ostalo prožeto notom rigidnosti i nešto sporijim korakom.
Jedina priča koju Milićević nije pisao je „Haotična odiseja“, i vrlo evidentno odskače od ostatka albuma. Napušteni astronaut igrom puke slučanjnosti upada u neku vrstu intergalaktičke trke i protiv svoje volje je nekako dobija. Naravno, strip i počinje i završava se time što astronaut izvlači deblji kraj. Iskreno, ova priča je mogla i da izostane. Humor je statičan, tačnije je „Pahek-u-pokušaju“, likovi su neimpresivni (u stripu prepunom raznolikih vanzemaljaca, ovo je dostignuće), a radnja teče jako sporo i naporno u odnosu na prethodni, a kamoli u odnosu na prvi strip u „Izvan vremena“.
I ovde valja povući paralelu. Ono što čini prva dva stripa u ovom izdanju dobrim, a treći prosečnim u najboljem slučaju jeste nekoliko faktora. Prva dva su maltene kohezivna. Junak, odnosno junaci tek završavaju težak put, jako su blizu svoje ambicije, ali ih u tome omete jako privlačna i vanljudska žena. Uz to, dele istog pripovedača i isto utiliziraju tišinu u svoju korist. Treći je komedija koja nije smešna, već želi da bude smešna. Ovo je sigurno jedan deo karijere koji Radovanović neće videti kao vrhunski, a koji Milićevićevom gigantskom stripu zadaje notu mediokriteta u jako lepo započetom nizu priča.
I mada nema još mnogo toga što bi moglo da se kaže o ovom gorostasu od stripa – sem one stare dobre „snađite se za njega na polici“ – valja reći da ga treba nabaviti. Možda nije vanvremenski kao neka kasnija Milićevićeva dela, ali je dovoljno kvalitetan za da se prelista i da se u istom uživa.
