spot_img

Džep

oko

Niz levak neba
Tonem duboko,
Crn.
A svud me vreba
Tvoje oko,
Ko trn.

I svaki treptaj
Kad te se setim
Je jad.
Pa ponor taj
U koji letim
Je pad.

Sav mrak lije
Od tuge neke
Iz sna,
A tebe nije
Ni tvoje senke,
Nit dna.

Lutam po tmini
Bez odredišta,
Slep.
U praznini
Sveden u ništa,
Ko šupalj džep.

Tode Nikoletić
Tode Nikoletić
Ko sam zapravo ja? Pesnik? Sanjar? Putopisac? Snohvatač? Mali svitac čiji sjaj obasjava one koji vole, one koji rastu do deteta, One koji imaju krila da lete u bezgranično, i oči da vide beskonačno. Ili sam možda mornar bez mora, i gusar bez broda. Nešto kao Petar Pan nasukan u ravnici Panonije. Ko zna!? Verovatno sam kralj bez kraljevstva, Princ bez mača. Obućar koji popravlja svet. Marioneta čije konce pokreće zvezda. Pastir koji skuplja mirise šume u frulu I pretvara ih u zvuke. Možda sam… Možda sam… Biće ipak da sam samo obično DETE.