Piše: DRAGANA KANJEVAC
Nedavno su u Srbiji prikazana dva zapažena i nagrađena filma – „Četres“ studenta režije Adema Tutića i „Pod srećnom zvezdom“ slovačkog reditelja Petera Kerekeša. Zvuči kao fraza, ali ovo su topli filmovi koji istinski greju dušu i srce. Bave se čovekom, onim njegovim tananim delovima, duhoviti su i autentični. Iako po svemu različita, oba ova dela imaju sličnu duševnu temperaturu. A takvi filmovi nisu sentimentalni – oni su generatori nade.
Potreba za ljubavlju i prihvatanjem opšteljudska je pojava i stalna tema u umetnosti. U filmu su to takozvane tople ljudske priče. Zvuči kao fraza, ali topli filmovi istinski greju dušu i srce. Bave se čovekom, onim njegovim tananim delovima, duhoviti su i autentični. Takvi su, na primer, filmovi američkog reditelja Aleksandra Pejna ili Miroslava Momčilovića kod nas.
Nedavno su u Srbiji prikazana dva zapažena i nagrađena filma koja, iako po svemu različita, imaju sličnu duševnu temperaturu.
Film „Četres“ studenta režije Adema Tutića, kratki igrani film o rođendanskoj noći vozača hitne pomoći u Novom Pazaru, nagrađen je na ovogodišnjem festivalu Kustendorf.
Hibridni dokumentarac slovačkog reditelja Petera Kerekeša „Pod srećnom zvezdom“ bavi se italijanskom astrološkinjom koja klijente šalje na sudbinska rođendanska putovanja. Film je nagrađen na Venecijanskom festivalu.
„Četres“
Novopazarska „Noć na zemlji“, film „Četres“ – priča je o jednoj noći u kolima Hitne pomoći.
Glavni junak je vozač Goran, kojeg, autentično do dokumentarnosti, tumači Vahid Džanković. Njemu je rođendan, ali nije baš presrećan, ovako, u životu – porodica u inostranstvu, žena ima novog prijatelja Huberta, stvari tu ne idu u dobrom pravcu. (U međuvremenu ispod ruke prodaje „kamagru“)
Tu su i doktor i medicinska sestra, za koju biste glavu dali da je jedna od onih medicinskih sestara koje ne biste da sretnete. Maestralna alapača, koja kune koleginicu koja je zakasnila na smenu sa takvom strašću i rečima za koje ne možete da zamislite da ih je neko napisao, već kao da direktno izlaze iz ove žene.
Doktor je pobožan u teoriji, a grešan u praksi. Sa nebeskih visina za čas sklizne u napad besa jer ga žena zove telefonom da kupi pelene.
Takođe, telefonski dijalog glavnog junaka sa prostitutkom toliko je autentičan da prosto vidite tu ženu koja je to što jeste. Kamera je dokumentarna – prisustvujemo pravom životu. I puši se mnogo, i u kolima, i napolju. Stalno svi traže upaljače jedni od drugih.
Jedna od te potrage za vatrom dovodi glavnog junaka do ljubavi. Srećna slučajnost, sudbina, zvezde ili Bog izgleda da su pogledali našeg Gošu, kojeg usput zavolimo jer je dobar čovek, ne voli da ljudi umiru i zaslužuje ljubav koja mu je potrebna. Na četrdeseti rođendan.
Film je snimljen za dve noći i, uslovno rečeno, u jednom kadru. Reditelj smatra da dobar i uspešan film nastaje verom i ljubavlju prema onome što se stvara i zajedništvom ekipe koja na njemu radi. Za njega kao Novopazarca, ovaj „povratak kući“ predstavljao je lično sazrevanje i umetničko otkriće sopstvene sredine.
Koscenaristi Mariju Nikoliću, Zaječarcu, nije bilo teško da uplovi u mentalitet malog mesta, dok su glumci imali slobodu da intervenišu na scenariju i time film učine do te mere autentičnim da imate utisak da gledate dokumentarac.
„Pod srećnom zvezdom“
„Pod srećnom zvezdom“ slovačkog reditelja Petera Kerekeša dokumentarni je film koji je režiran kao igrani. Svi likovi su autentični, radnja se dešava u Italiji. Glavna junakinja je šezdesetogodišnja Lučijana, „veća od života“, koja ima astrološku agenciju specijalizovanu da klijente vodi na rođendanska putovanja koja će im promeniti život. Po astrološkim merenjima Lučijana bira mesta gde će se klijent naći na pravom mestu u pravo vreme i ispuniti svoje želje.
Reditelju Kerekešu producenti su više godina nudili da režira priču o Lučijani. Odbijao je, činilo mu se da je tema neozbiljna, površna – jednostavno, nije ga to zanimalo. Producenti iz Austrije i Italije konačno su nagovorili Petera da upozna Lučijanu. Fasciniran njenim karakterom upustio se u višegodišnje snimanje.
Prisustvovao je brojnim seansama ne bi li izabrao likove za film. Kaže da je, statistički gledano, 99 odsto ljudi dolazilo u potrazi za ljubavlju. Izabrao je pet slučajeva među klijentima, pratio njihove priče i putovanja na koja ih je Lučijana slala, vođena astrološkim proračunima i jeftinim avionskim kartama na Skajskeneru.
Za junakinju reditelj tvrdi da je odličan psiholog, veoma pametna, postavlja prava pitanja i saoseća sa osobom sa druge strane stola. Gledao je svojim očima kako se klijentima u toku razgovora popravlja raspoloženje. Imaju potrebu da se ispovede, da pričaju o sebi. Da budu prihvaćeni.
Filmu je doprinela okolnost koja bi se na prvi pogled učinila kao problem – reditelj ne zna italijanski jezik. Protagonisti su se lakše otvarali pred kamerama zbog činjenice da filmska ekipa ne razume šta govore. Takođe, jezička barijera je pomogla reditelju da pojača filmsku ekspresiju: iako mu je prevod na snimanju bio dostupan, nije ga koristio odmah već je pratio neverbalnu komunikaciju. Za taj oblik posmatranja izveštio se u detinjstvu, kao dete iz mađarske porodice koje nije znalo slovački – nije razumeo šta drugi govore, ali je znao šta misle. Ako je neko od protagonista govorio odlične stvari, ali bez energije, ponavljao je scene ako se „oči ne sijaju“. „U filmu se ne radi o zvuku ili slici – radi se o energiji“, smatra Kerekeš.
Neke od protagonista filmska ekipa prati na transformativnim rođendanskim putovanjima: Liban, Tajvan, Hrvatska. Pedesetogodišnjem pogrebniku mama ne samo da ode u Brazil, već ga vodi na lokalnu plažu, što se ispostavi kao srećna okolnost. Za one koji ne mogu da putuju, kao što je majka dvoje dece, mesarova žena koju muž zanemaruje – Lučijana ima rešenje da simuliraju srećnu destinaciju u datim okolnostima. Sa puno humora i topline reditelj prati živote Lučijaninih klijenata, kao i same Lučijane, i gradi slojevitu i poetsku filmsku priču.
Generatori nade
Filmovi sa visokom duševnom temperaturom nisu sentimentalni – već duboko ljudski. Na festivalu u Marakešu novinari su pitali reditelja filma „Pod srećnom zvezdom“ da li je publika u Maroku drugačije reagovala od evropske, imajući u vidu kulturološke razlike. Kerekeš je odgovorio da je reagovala isto i da je publika ista svuda na svetu.
Filmovi koji greju dušu generatori su nade jer se ljudi u njima prepoznaju. Dodatnu nadu daje činjenica da je naš mladi reditelj Adem Tutić u svom lokalnom ambijentu vibrantnog Novog Pazara proizveo tačan, human i zato univerzalan film.
Što se ljudske prirode tiče, izgleda da jeste svuda isto.
U Novom Pazaru, baš kao i u Italiji, Libanu ili na Tajvanu.
Izvor: rts.rs
