Sedeo sam tako za jednim stolom. Sve što iole vredi, palo je u vodu. Opet me je žensko napravilo idolom. Igrao sam samo epizodu…A sto je bio kao i svaki drugi. Jedan od više njh koji se tu nalaze. Baš kao i što je ona bila jedna od više njih koje su se tu nalazile.
Stolovi asociraju na druženja, okupljanja, stolice i sedeljke. Ovo je bila jedna u nizu takvih. Nije bilo kafanskog stolnjaka, pića i dima. To je nedostajalo, a sve ostalo je bilo prisutno.
Susret je bio sasvim običan. Moje neprespavane noći i količina tekućine koju mi je organizam prihvatio prethodne večeri, učinili su da ostanem skoro sasvim ravnodušan. Nekako sam više brinuo o svojoj glavobolji i tome kako ću izdržati do kraja, nego o tome da li će kontakt biti prijatan.
Stvari su se odvijale svojim tokom, što je i potpuno uobičajeno u takvim situacijama: moje gledanje na sat, razmišljanje o glavobolji i tome koliko je još vremena ostalo do kraja…
A onda me je pogledala. Čvrsto, jako, sigurno, samouvereno, otvoreno i iskreno. Video sam taj pogled. Za tren, pomislio sam da je slučajnost i da pogled nije meni upućen. Međutim on je trajao i vidljiv je bio samo meni. Shvatio sam da me gleda. Ona, kojoj su moje misli sve vreme do tada bile upućene. Nisam mogao izdržati. Organizam je komandovao glavi da se okrene. Ponovo me je pogledala. Potpuno i izvesno. Ponovo su se ispreplitale misli, stopili pogledi. Ponovo nisam izdržao.
Semafor. Crveno svetlo je. Muti mi se pred očima. Razmišljam od čega to može biti kada sam sve suze isplakao…Shvatam da dečkić pere prednje staklo automobila. Slivaju se kapi vode dok osećam kako mi toplina nanovo obliva lice.
– Izvini, imam samo dva dinara, druže.
– Nema veze, druže. Hvala ti puno i srećan put!
Koliko samo nečije malo može biti nekome mnogo…Dečkić i ja doneli smo odluku. Pozvaću je na čaj.
Hvala ti, druže.
