Duško Korać
Rođen u Loznici, 14. marta, 1968. god. Dete prosvetnih radnika. Poezijom se bavi već nekoliko godina.
- ABRAKA DABRA
Abraka-dabra viče jutro,
Abraka-dabra govori dan,
gde si nestasla divna curo
vrati se u moj mali san.
Abraka-dabra govore ptice,
pevaju i one o mojoj sreći,
poslušaj njihov glas
sve će ti u moje ime reći.
Abraka-dabra i vetar bruji
i on se meša u našu vezu,
dok kroz kosu ti struji
umesto mene mazi princezu.
Abraka-dabra šapućem tiho
Abraka-dabra ćuti i klas,
Abraka-dabra daj mi fino
u snu da čujem ti glas.
- MONOLOG RAZGOVORA
Svet mi na dlanu leži,
pokazuje prirodne lepote,
a pogled, on mi beži
ka tebi lepi si, hej živote.
Zastajem opčinjen likom,
i stas je divan i lep,
ne smem reći nikom
osetio sam dodir slep.
Gledam zemlja se pomera,
fotografija sledeća stiže,
a ja bih preko mora
u zemlju koja mi ni bliže.
Misli su odletele
Pred njim dug put,
s nadom da će dodirnuti
vas žitni klas žut.
Ime mi igra u mislima,
podseća na drugo vreme,
kad sam jednu drugu
gledao u oči bez treme.
Stihovi pletu snove,
nemoguć to je niz,
da vas sebi dozovem
treba mi pitanja kviz.
Oštri vetar tiho
duvao s mora,
nema mesta za više
od monologa razgovora.
Na trenutak sam zastao,
Na pojavi što blista,
to mi je znajte naredila
prva misao što se lista.
Komanda je pala
zastani u njenoj kosi!
da bi osetio nežnost
što je ona u sebi nosi.
- ČA
Ča mi maše, Ča je lepa,
Ča igraju usne njene,
Ča ne gleda gde je reka,
a ja hoću nju do mene.
Ča je čudo neviđeno,
otvoreno, zatvoreno,
Ča je ime, nerečeno
njenim dahom opijeno.
Pitaju me ko je ta Ča?
Tišinom ih hranim,
Indijanka neka vele,
ali ja se ni nebranim.
Samo znam da me nosi,
ime jače je od stene,
Ča prsti bi tvojoj kosi,
samo dođi ti do mene.
Slika njena tajnu čuva,
neću vam je danas dati,
kad mi moja Ča dozvoli
svojom ću je srećom zvati.
4. KAMEN “SRCE ANĐELA“
Vratio sam se na stenu,
na mesto prve reči,
rekla si da ćeš doći,
na današnji dan.
Tu smo se poljubili,
zavetovali,
u oči pogledali
tu smo, počeli san.
Bili smo sreće puni,
u zagrljaj jedno drugom pali,
tu sam prvi put rekao da te volim
borovi su nam krošnju dali.
Ali vreme je otrglo sreću,
odvelo te u Raj,
tamo gde je počela ljubav
ostao kamen za kraj.
Na njemu vetar uklesao,
ime tvoje duše,
vetar je i mazi
ponekad donosi ruže.
Danas na spomendan,
ostavljam sveži cvet,
samo on, svojom lepotom
može u drugi svet.
Kada izgori sveća,
pođem u svoj dom,
a kad okrenem mu leđa,
suze kotrljajući
spuste se stazom tom.
Znam, da ćeš svratiti,
da ruka anđela može,
cvet okamenjen odneti
do neba
do tvoje rajske lože.
Da te godinu čuva
i pazi, u ime moje,
samo jedan koji si volela,
da greje zauvek
kamenom srce tvoje.
5. ДАН СЕЋАЊА
О чему говорите био сам тамо
а сад би ви?
Патриотизма мало?
Да се сећате
битака?
Крви?
Би сте ли на бајонет
трчали први?
Шта! Не чујем? Жамор у сали
дивите се мојој слици,
леп пионир мали !
А нисте ви спавали у снегу док су гранате риле!
Нисте ви они туђини чије очи да видим ми се не миле!
Делове тела мог ратног друга,
пресечен на пола
ко’ да га је закачио
раонок плуга.
Ви би само да се сећате?
Питам ја вас, чега?
Нисте били тамо
на дан црвеног снега!
Ни близу тога нисте били
летели над главама нисте.
Сањам још увек топова јеку а ни то нисте снили
те јуначке груди чврсе.
Орден рекли и крај рата ,
сам на тргу херој сироче,
не дирајте ми сећање на час кад су их убили
опростите сестре,браћо, мајко, оче!
И проклети дан сећања ког се сећају надгробне плоче
мермером ткане а крвљу повезане.
