GAR IZ PEPELA
Zatečena rečima bez veze,
u koju sam pitanje stavio,
čekaš na sledeći korak
pitaš se, odakle sam se pojavio?
Zašto ti jednostavno pišem,
zašto ne ćutim kad mogu,
odakle mi sloboda da dotičem
gazišta ispod tvojih nogu.
A ja ubogi prosjak bez adrese
s pogledom koji ne ume
ni sreću da ti donese
izigravam duha koji sve razume.
Pitam te preko reke
a znam da pitanje ne stiže,
gde su nestale reči
oblak magle se podiže.
Ne vidim te, već u mislima
novi je lik,
crtam konture na staklu
a iz grudi otima mi se krik.
Boli i kada ne boli
peče bez vatre i žara,
danas bi bio lep dan
ali za mene pun je tvog gara.
Prekidam ispovest ovde,
stavljam tačku na reči,
ako ipak od mene ode,
neka nekoga bar reč izleči.
DA SI OVDE
Hodam po ivici sveta,
korak me sapliće u prazno,
rekao bih da me to boli,
ali reč bi stigla prekasno.
Pogledam odozgo na dole
ne vidim tvoju kuću,
misli za pomoć mole,
a svi pogledi u bespuću.
Pokušavam poskočiti,
da bih video krov,
a moram paziti gde stajem
ovo je neki osećaj nov.
Na kraju ivice litica
i znam da nema dalje,
poslednji pozrav odavde
moj ti pogled šalje.
Zalet je bio prekratak,
čeka me skok u javu,
da li je neko možda
dole posadio travu.
A tamo tebe nema,
to mi govore snovi,
dal’ da se po litici se vratim
po tvoj pogled novi.
Nesvestan počinjem pad
spas ti bi mi dala,
da si znala da ću kao sad
poželeti da si ovde, mala.
DUBOREZ
Realna, apstraktna ,slika
Gleda me pravo u oči
osetim toplotu lika
koji će mi sobom pomoći.
A znam, kao pravi
da san je moja stvar,
iako sam ga tebi
spremio kao dar.
Okret na vrhovima prstiju,
pravi će balerina,
ona to zna najlepše
zato je tako fina.
A obrt u životu,
pravim ja svojom rukom,
prsti klize niz telo
zaustavljeni s mukom.
Ostaje mali prorez
i kroz njega sve sija,
pogledao sam duborez
umetnik s dletom ko i ja.
Potražio sam potpis
i to je moja skulptura,
akt jedne ljubavi
koju nosi figura.
ZA DAN SREĆE
Volim kad osmeh ponese,
pa se razlije sreća,
i kad ga tvoj lik donese
veselo i ja se osećam.
Pa se raznežim od lepote,
izgubim vremenski sat,
kao da si pored mene živote
kao da si baš ovde, sad.
Otvorio sam prozor, noć,
mrak bi u moj dom ušao lako,
ali ja bih da si mi ti ovde
sigurno od sreće do neba ‘skako.
A ovako, brzo zatvorim oči
ponadam se da te miso prnašla,
da ćeš pomisliti na mene
u ovoj noći,takva je želja proizašla.
Pa se odmaknem od hladne zime,
prošapućem molitvu da te čuva,
od nekih crni, teški misli
i da te Sunce ujutro toplo obuva.
Najbrže što mogu zatvorim prozor,
za više od malo tvog daha neću,
upalim da gori i da miriše
jednu jednako nam mirišljavu sveću.
Ponovo zažmurim, dozivam te
molitvu nastavljam gde sam stao
eh, što nisi ovde, da ti kažem
da sam u tebi sreću pronašao.
GROM SREĆE
Tražio sam te po sećanju,
tamo te nije bilo,
ni noći koje su došle
nisu te krile u sebi,
nigde gde pogled stigne,
niko od upitanih,
pomogao mi nije
niko, nije ništa znao o tebi.
Otvorio sam fioke,
pustio da senke padnu,
na sve što oči vide
kad zastanu,
ali ni to nije pomoglo,
da srce nađe mir,
samo me bacilo daleko
od tebe, na drugu stranu.
A onda si mi došla,
u mislima otvorila sebe,
počeo sam još jače
da mislim na nas,
nadao sam se,
a nada ponese
ponekad samo pesmu
ponekad mene u trans.
Ne pitaj nikog ko sam
i nemoj u čudu stajati,
pođi i ti svojim putem
da sudbina ne piše novi red,
sa tvoje desne strane,
u lepom oku tvom,
videćeš drvored
to je put za moj dom.
Ne skreći na staze moje
nema tu mesta za zastajanja,
niti se koraci broje
a suze teku za rastajanja,
ne staj na kamenje moje
svako me ludo voli,
pa ćeš se udariti
ali ja kad te volim srce najluđe voli.
Ne osvrći se i idi
sve dok ti ne kaže duša,
da treba svratit k’ meni
da treba sa mnom da se pokuša,
da ja sam neki daleki,
izgubljen u oku tvom,
što priča dok peva
o želji da nas pogodi isti grom.
