Pripreme za Vaskrs, najveći i najznačajniji hrišćanski praznik, počinju maltene sedam nedelja ranije, kada Velike poklade označe kraj Bele nedelje i ujedno početak uskršnjeg posta koji će trajati do samog dana Vaskrsenja Gospodnjeg. I kako se Uskrs bude približavao, praznici će se nizati jedan za drugim: Lazareva subota, Cveti (nedelju dana pre Vaskrsa), Veliki četvrtak, Veliki petak, Velika subota, a nakon Vaskrsa slede Uskršnji ponedeljak i utorak, da bi se četrdeset dana docnije obeležilo Vaznesenje Gospodnje (Spasovdan), a nakon deset dana i Pedesetnica (Sveta Trojica) sa Duhovskim ponedeljkom i utorkom.
Na značaj Vaskrsenja Gospodnjeg ukazuju i navedeni brojni praznici u nedeljama pre i posle Uskrsa, koji se upravo i određuju prema datumu kada se dotične godine pada Voskresenije. Inače, sâm dan praznovanja Uskrsa uvek je nedelju dana posle punog meseca koji pada na dan prolećne ravnodnevice ili nakon nje. Pravoslavni Vaskrs se tako uvek praznuje posle jevrejske Pashe, a zanimljivo je da čak i one pravoslavne crkve koje su prešle na gregorijanski kalendar nastavljaju da Uskrs obeležavaju istog dana kad i pravoslavne crkve koje poštuju julijanski kalendar (datum Vaskrsenja Gospodnjeg za sve pravoslavce, bez obzira na kalendar, i dalje određuje Jerusalimska pravoslavna crkva držeći se tzv. Pravoslavne pashalije).
Od svih pokretnih praznika, nema sumnje da je, pored samog Uskrsa, najznačajniji Veliki petak, koji se obeležava u znak sećanja na smrt Isusa Hrista, razapetog na Golgoti. Ako bismo pratili radnju ovekovečenu u jevanđeljima, Isusovo stradanje započinje još na Veliki četvrtak, kada je po predanju održana tajna večera, nakon koje je Mesija bio uhapšen i izručen rimsko-judejskim vlastima. Neki protestantski vernici smatrali su da je Veliki petak značajniji nego dan vaskrsenja, jer je svet oslobođen grehova već Hristovom smrću, no ipak je kod većine hrišćana prevladalo mišljenje da tek činom uskrsnuća i pobede nad smrću vera dobija pravi smisao.
Upravo se na Veliki petak farbaju uskršnja jaja, koja se međutim na trpezu iznose tek na dan Uskrsa, kada prestaje post. Običaj je da se na Veliki petak iznese plaštanica koja se postavlja na posebno ukrašen sto ispred oltara i koju vernici celivaju, a u nekim je krajevima običaj i da se vernici, nakon celivanja, provuku ispod stola na koji je plaštanica položena i u tom momentu zamisle želju. Inače se Veliki petak uzima kao dan strogog posta, a i Veliki petak i Velika subota smatraju se, zbog Isusove smrti, danima duboke žalosti, dok nakon ponoćne Vaskršnje liturgije počinje trodnevni praznik uskrsnuća i radosti.
Da je Uskrs najradosniji praznik, to smatra i sama crkva, ali je jasno da tolike radosti i veselja, pogotovu za najmlađe ukućane, ne bi bilo bez darivanja ofarbanim jajima i nadmetanja u vidu lupanja jajima. Mnogo je i običaja vezanih za uskršnja jaja, oni često variraju od podneblja do podneblja, ali je sigurno zajednički običaj da se prvo obojeno jaje, obavezno crvenom bojom, ostavlja na stranu kao „čuvarkuća“ do sledećeg Vaskrsa. Takmičenje u lupanju jajima u nekim je krajevima dobilo šire razmere, a u banatskom naselju Mokrin već se godinama održava čuvena Tucinijada.
Običaj farbanja jaja ustalio se zahvaljujući priči o Mariji Magdaleni, koja je putujući u Rim da propoveda jevanđenje posetila cara Tiberija i predala mu crveno jaje koje je simbolisalo Hristovo stradanje, ali i vaskrsenje. Zbog toga se jaja prvenstveno farbaju u crveno, što predstavlja Spasiteljevu nevino prolivenu krv na Golgoti.
Mnogo je i verovanja vezanih za dan Vaskrsa, poput onog da decu treba dotaći crvenim jajetom kako bi tokom godine bila zdrava, ili onog da treba ustati rano ujutru i umiti se vodom u kojoj su potopljeni dren, zdravac, bosiljak i crveno uskršnje jaje, dok bi na spavanje trebalo otići tek posle ponoći, jer ako bi se otišlo na spavanje pre ponoći, onda bi pospanost i lenjost ovladala tokom cele godine.
Karakterističan je jedan ruski običaj, koji su tamošnje crkvene vlasti svojevremeno morale zabraniti: kad bi se neko uspavao za vaskršnje jutrenje, otišli bi kod njega, polili ga hladnom vodom i na kraju bacili u reku!
Opšte je poznato da se u danima Uskrsa pozdravlja rečima „Hristos vaskrse“, a odgovara sa „Vaistinu vaskrse“, ali se često desi da čujemo „Hristos voskrese“ i „Voistinu voskrese“. Ustvari, i jedno i drugo je pravilno, s tim što „vaistinu vaskrse“ dolazi iz starog srpskog, dok smo „voistinu voskrese“ preuzeli iz ruskog crkvenog jezika (pritom treba napomenuti da je krajnje nepravilno reći „voskrse“ ili „vaskrese“).
Otuda danas i nekoliko naziva za sam praznik Vaskrsenja, koji se u narodu obično nazivao Uskrs, dok je Srpska crkva koristila nazive Vaskrsenije i Vaskrs, da bi nakon preuzimanja ruskocrkvene terminologije bili uvedeni nazivi Voskresenije i Voskres; inače, naziv Vaskrsenje, danas veoma odomaćen, predstavlja spoj srpskocrkvenih i narodnih jezičkih osobina. Najzad, bilo da je izgovor starosrpski, crkvenoruski ili narodni, svim je varijantama značenje isto: rast, razvoj.
Zanimljivo je da se u ruskom danas koristi i naziv Pasha preuzet iz grčkog, dok se za jevrejski praznik upotrebljava oblik Pesah. Pored toga, u slovenačkom i zapadnoevropskim jezicima postoji i naziv Velika noć (Velikonoćje), dok se u istočnoslovenskim jezicima koristi i izraz Velikden u značenju Veliki dan, a taj se naziv odomaćio i u bugarskom i makedonskom, pa i u nekim srpskim dijalektima kao Veligdan.
Gledano na nivou celog hrišćanskog sveta, praznik uskrsnuća Isusovog, osim što se donekle oslanja na jevrejsku Pashu (koja se kao praznik pominje i u onim segmentima Biblije gde se opisuje Mesijino stradanje), ima vrlo malo prethrišćanskih karakteristika (za razliku, na primer, od Božića, gde čak prevladavaju običaji nasleđeni iz paganskih vremena). To sigurno nije neobično ako znamo da se Vaskrs uzima kao najvažniji hrišćanski praznik, pa je sa te strane i očekivano da prevladavaju hrišćanski, a ne paganski elementi.
Ponegde se, ipak, mogu uočiti i tragovi prethrišćanskih verovanja, ali mnogo više kod germanskih nego kod slovenskih naroda. Već i sami nazivi Ostern (nemački) i Easter (engleski) upućuju na staro božanstvo zore – Eostra (odnosno latinski Aurora), za koju se vezuje priča o zecu i jajima: ptičica je od hladnoće umirala u snegu, pa ju je boginja pretvorila u zeca da bi je krzno zaštitilo od hladnoće, ali kako je ranije bila ptica, sada je i kao zec nastavila da nosi jaja – otuda, smatra se, simbolika uskršnjeg zeke.
Iako se uskršnja jaja prvenstveno povezuju sa pričom o Mariji Magdaleni i rimskom caru, postoje podaci da su jaja bila farbana još u Starom Egiptu. I ne samo što su stari narodi smatrali jaje simbolom plodnosti i blagostanja, nego su verovali da se cela Zemlja izlegla iz jajeta, pa se otud običaj bojenja jaja proširio i na druge civilizacije, a konačan oblik dobio među hrišćanima u srednjem veku.
A da se hrišćanska verovanja lako mogu uklopiti u modernu tehnologiju, dokazuje jedan običaj u Norveškoj, gde u danima Uskrsa na televiziji uglavnom idu detektivski filmovi, a časopisi objavljuju kriminalističke priče – zato što se veruje kako će se na Uskrs rešiti sva ubistva!
Easter, Voskresenije, Velikonoćje, Pasha – kako god da se naziva, to je praznik radosti, i voistinu jedan Velik dan uskrsnuća!
Hristos vaskrse!
