Da ne kvarim, zato sam ćutao.
Kraj mene si,
ali vidim jasno
da sam samo
još više lutao
trudeći se
da čuvam drugarstvo.
Jedno drugom bili smo potrebni.
Priča cela
tako je počela.
A kažu svi –
ne poverovah im –
da smo jedno za drugo stvoreni.
Trebalo je
da odeš odavno,
ali nisi,
u istom smo gradu,
svetla željni
u tunelu tamnom.
Šta još čekam… da izgubim nadu…
Zar je život
nas dvoje spojio
da sve prođe
u jednome trenu?
A tako je
pažljivo skrojio
stazu tvoju
k meni usmerenu.
