Ne svetim se, al’ ipak likujem –
nije lepo, znam, nit je korisno –
pustiću te da malo tripuješ,
da se smatraš fatalnom i silnom.
Svi te vole, a ti tako sama –
još kad čuješ da životom sličnim
živi jedna filmska zvezda, dama,
tad ti dođe da se patnjom dičiš,
jer pomisliš: baš si ista ona,
k’o prkosno u oluji drvo,
neprebolna ljubav miliona,
a sve čekaš milion i prvog.
Prijaju ti dečaci laskavci,
idi njima, oraspoloži se…
Sutra ista priča, znam kakva si,
sad se smeješ – čemer taloži se.
Ne čudi se, jer sama si svesna
zašto nisi zaspala do zore,
al’ tako je kad odbijaš reč’ma:
– Ne, ne volim ove razgovore!
