Da li ćemo pamtiti ljubav kojoj ne znamo ime…
Znače li nešto imena ili, poput pojma ruže, služe samo kao puki simbol?
I ne dovedu li upravo brojna značenja do obeznačavanja i obesmišljavanja?
Nedavno je ovaj svet napustio i veliki pisac Umberto Eko. Otišao je, a čitaocima je u amanet ostavio jednu bezimenu i svih značenja lišenu ružu, sa željom da joj upravo oni, čitaoci, vrate pravo značenje i spoznaju smisao njene bezimenosti.
Od slavne opatije iz romana Ime ruže ostalo je samo ono što je ispripovedao monah Adso, sve ostalo je zbrisano u katastrofalnom požaru, nestaje još jedna biblioteka aleksandrijskog profila, nestaju ljudi nakon kojih ostaju samo imena (ako je uopšte imao ko da ih zabeleži), a ono što se desilo – kao da se i nije desilo, jer kako vreme odmiče, baš tako se čini,, da je sve to bilo samo mašta…
Sve tone u besmisao, a ponekad, što se više o nečemu govori i što se više novih verzija iznosi, samo se udaljavamo od istine i zaista nam na kraju ostaju nazivi kao jedina stvarnost. Dešava se upravo ono što se dogodilo sa pojmom ruže: vremenom ostane samo ime kao običan simbol, a potpuno se zaboravi šta je ono stvarno označavalo.
Istakavši zamisao već u naslovu svog romana, Umberto Eko je obesmislio svaku simboliku ruže smatrajući da tolika značenja moraju na kraju dovesti do apsurda i ništavila, pošto se sam naziv toliko često upotrebljava da se više i ne zna šta se njime sve označava.
(Nekoliko godina docnije, značenje pojmu ruže vratio je Gabrijel Garsija Markes romanom Ljubav u doba kolere, gde nam se pomenuti simbol iznova ukazuje u punom sjaju, lišen mračnih srednjovekovnih nanosa i predrasuda nastalih po zabačenim samostanima.)
Misteriozna smrt u Imenu ruže hara manastirom čitavih sedam dana i odnosi brojne živote, a jedino što iza tih sudbina ostaje, to su imena; da njih nije, onda bi i same sudbine bile odmah bačene u potpuni zaborav. Ako ni za šta drugo, ime služi da jednom rečju obuhvatimo sva konkretna, simbolička i metaforička značenja, pa neka su ona i lišena bilo kakvog smisla. Ponekad je upravo ime jedini dokaz da je nešto nekada postojalo.
Kritičari su Ime ruže tačno označili kao svojevrsni postmodernistički triler, ali i kao naučnofantastičnu studiju o srednjem veku. Detektivski zaplet po uzoru na Artura Konana Dojla (uzgred, glavni junak nosi titulu „Baskervil“, što je nesumnjiva referenca i asocijacija) samo je poslužio za uvođenje u nedokučive tajne filozofije, ali i za otvorenu kritiku svakog dogmatizma, ne samo u okviru crkvene organizacije.
Ima li, ipak, u svoj toj misteriji i zavisti, bar malo mesta za ljubav? Ima li uopšte ljubavi u ovom romanu ili je čak i to plemenito osećanje iskorišćeno kao prečica za lakše ostvarenje sitnih interesa?
Naravno da ima ljubavi, naznačena je već u samom naslovu.
Neće biti slučajno što jedina svetla tačka ovog inače mračnog romana, ona tačka koja u pripovedačevom sećanju jedina i ima smisla u svem tom besmislu – što jedino ta tačka nije imenovana. Naziv ruže u opštem smislu toliko je simbolizovan da je izgubio pravo značenje, a jedina prava ruža u svem tom trnju, jedina konkretna ruža u romanu – ostala je bezimena.
I kako drugačije pripovedač može, nakon toliko godina, označiti trenutke svog najdubljeg zanosa ako ne jedinstvenim pojmom ruže? Naravno da je od ruže ostalo samo ime, ali kojim drugim imenom nazvati jedinu ljubav kada joj ne znamo stvarno ime?
Pojam ruže zaista gubi svako značenje u mračnom svetu zavisti, intrige i koristoljublja, a preživljava samo zahvaljujući ljubavi. I kad bude izgubila sva druga značenja, simbolika ruže na emotivnom (zašto ne reći: erotskom) planu nikada neće presahnuti.
Misterioznoj devojci u Imenu ruže drugo ime i nije potrebno, jer samo za sebe dovoljno govori. A kad bi pripovedač znao njeno pravo ime, to više ne bi bilo jasno i stvarno sećanje, jer bi toliko pominjanje ličnog imena vremenom zamaglilo sve druge uspomene i nikada se jedan ostareli monah ne bi onako detaljno mogao prisetiti prvog susreta sa ružom i spoznaje svih njenih čari.
Ne samo da možemo upamtiti ljubav kojoj nikada nismo saznali ime, nego ćemo se takve ljubavi možda najduže i najbolje sećati. Kao da i samo odsustvo imena i bilo kakvog drugog obeležja čini ljubav još plemenitijom i stvarnijom.
Utemeljen na obesmišljenom imenu i pomalo misterioznoj naslovnoj sintagmi, roman Ime ruže upravo je kao takav još više jasniji i razumljiviji vernim čitaocima Umberta Eka.
