Okruženi smo brojnim časopisima i dnevnim listovima, ali ovaj žurnalistički poduhvat je nešto posebno.
Teorija književnosti nemoćna je pred Pravom istorijom sveta (Laguna, Beograd 2016), jer ovakvo štivo ne potpada pod suvoparne podele na književne rodove i žanrove. Ovo nije ni časopis, ni dnevna novina, ni večernji list, ni zbirka kratkih priča, ni zbornik aforizama, ni humoristički roman. Ovo nije tipična knjiga. I lepo stoji u najavi: knjiga koja se čita u dva daha. Dakle, nije ni petparački vikend-roman koji se čita u jednom dahu. Jedno je sigurno: iz riznice ekipe poznate kao njuz.net, odnosno „njuzovci“, ne bismo ni mogli da očekujemo nešto drugačije.
Najzad, ovo nije ni običan humor. Na prvi pogled sve može delovati usiljeno, izveštačeno i neprirodno. Može se steći utisak da je u celoj priči najsmešnije to što je knjiga objavljena kao takva, dok nam njena unutrašnjost ne mora uvek pružiti očekivanu zabavu. Ko bude samo prelistao i tu i tamo bacio pogled na pojedine naslove, sasvim će ubeđeno reći da ništa tu nije smešno, nego da se radi o jednom isforsiranom humoru bez pokrića.
Izokretanje istorije naglavačke, sarkazam na račun slavne prošlosti i tradicije…
Luj Četrnaesti zaboravio koji je broj i da li je kralj sunca ili meseca…
Tokom rata između američkog Severa i Juga, Istok se i dalje koleba za koga da navija…
Analitičari predviđaju pobedu Španaca u Španskom građanskom ratu…
Japanci će razmisliti nakon druge atomske bombe…
CК SKJ kaže da Tito ipak nije besmrtan…
Svašta…
Ali, sve to samo tako izgleda na prvi pogled. Jeste da su se ovde svetska i srpska povest našle na udaru, ali ne s ciljem da se prošlost diskredituje i da se pljune na tradiciju, nego da se kroz ironičan prikaz istorije ukaže na mane modernog društva. I mada ima novinskih članaka (nazovimo ih tako) koji možda nisu zaslužili pažnju, pa ni smeh čitalaca, ipak najveći broj tekstova predstavlja odličnu metaforu u kojoj je istorija samo poslužila kao sredstvo za parodiju današnjice. Ne treba zameriti „njuzovcima“ ako su negde preterali udarivši i na nacionalne vrednosti, jer i to je učinjeno u cilju ukazivanja na probleme koji nas danas tište.
Tako bi članak o Miloševom „izvinjenju“ Turcima zbog Karađorđevog ustanka mogao svakome delovati kao čista provokacija i previše slobodno poigravanje istorijskim činjenicama, ali ako znamo da se tu aludira na jednu savremenu političku pojavu koja je izvesno vreme bila takoreći aktuelna među liderima „zapadnog Balkana“, možemo se samo gorko nasmejati pa i sami pomisliti kako se istorija zaista ponavlja i kako ništa iz nje nismo naučili iako važimo za narod koji ima „previše istorije“.
Nekome bi i članak o završetku praistorijske epohe predviđenom za određeni dan mogao delovati besmisleno, ali ako se svako od nas priseti da smo, učeći istoriju kao školski predmet, i sami ponekad zamišljali da su se kamena i metalna doba smenjivala preko noći (kao da je to neko unapred smislio i kao da su ondašnji ljudi znali u kom istorijskom periodu tačno žive), onda u navedenom članku bez problema prepoznajemo parodiju školskih udžbenika i uopšte hronološkog prikaza najstarijih Zemljinih epoha, koji učenicima, ali i starijim čitaocima ponekad deluje tako jednostavno.
Sličnu ideju nosi i članak o mukama ljudi koji žive pre nove ere, pa moraju da broje godine unazad! Zaista, svaki osnovac bi u prvi mah pomislio da su Egipćani, Vavilonci, Grci i Rimljani tako računali vreme i da su unapred znali kada će doći nulta godina.
Problem koji godinama stoji nerešen na domaćim univerzitetima dotaknut je člankom o srednjovekovnom Bolonjskom univerzitetu koji prelazi na „bolonju“ – premda ni profesorima nije najjasnije šta taj novi program predstavlja i kako tačno izgleda.
Zanimljivo je kako su „njuzovci“ kroz parodiju istorije ismejali teoriju savremenih balkanskih pseudo-istoričara: sada su Egipćani ti koji prikazuju sebe kao najstariji narod na svetu nipodaštavajući tekovine bosanske civilizacije, koja je mnogo pre egipatskih faraona gradila svoje piramide!
Nije zaobiđena ni svakodnevna politika, no i to su „njuzovci“ umeli da učine krajnje latentno. Članak o Maksu Veberu dovoljan je pa da se shvati na koga su autori knjige mislili pomenuvši Veberove čitaoce, odnosno čitaoca, u budućnosti.
Na nekim mestima, iako se radi o čistoj parodiji, uočavamo da istorija zaista ume da se poigra i vremenom se pretvori u svoju suprotnost. „Njuzovci“ tako opisjuju dolazak „gastarbajtera“ rudara Sasa u srednjovekovnu Srbiju maltene isto onako kako se danas govori o odlasku hiljade Srba na rad u Nemačku i druge zapadne zemlje. Takođe i tekst o „dolivu mozgova“ u obrenovićevsku Srbiju neodoljivo podseća na savremeno lamentiranje nad odlivom školovanih ljudi iz zemlje – ali pokazuje i sve kulturološko-ekonomske razlike između tadašnje i današnje Srbije.
Možda je pomalo morbidan članak o pesniku romantizma koji bezuspešno pokušava da oboli od tuberkuloze, ali ovde se, pre svega, ismeva jedna predrasuda prema kojoj bi svaki pravi umetnik trebalo da živi nezdravo, da boluje od neke teške bolesti i da već u ranoj mladosti strada zbog svojih ideala. Što je najgore, i sami umetnici počeli su tako da doživljavaju svoju profesiju i da veruju kako su predodređeni za težak život i ranu smrt, zato što ih društvo neće podržati nego će ih odbaciti i osuditi kao neprilagođene i kužne. Ako nije boem i buntovnik, ako nije protiv celog sveta, pa i protiv samoga sebe – moderni umetnik onda misli kako i nije pravi umetnik. Nebitno da li je u pravu ili ne, njegovo se mišljenje mora razlikovati od mišljenja većine i on svojim stavom mora izazvati osudu okoline. Ako to ne uspe i ako još pritom bezbrižno dočeka starost – ispašće kako je prodao svoje mladalačke ideale. Takvo shvatanje i takvu svesnu autodestrukciju pojedinih umetnika ismeva pomenuti članak „njuzovaca“, a ne podsmeva se slavnim pesnicima koji su prerano napustili ovaj svet, premda bi tako moglo delovati na prvi pogled.
Treba istaći da čak i ovakva knjiga može danas imati svoju edukativnu svrhu. Na primer, ako smo dovoljno samokritični da shvatimo kako nam neki tekst nije smešan zato što nam manjka znanja iz istorije, ništa nas ne sprečava da „izguglamo“ ključne reči, pa u nameri da saznamo šta su „njuzovci“ hteli da kažu, možemo usput naučiti i nešto iz stvarne prošlosti što ranije nismo znali.
Na kraju, šta je to po čemu se ovaj svojevrsni žurnalistički roman naročito izdvaja od brojnih drugih listova i časopisa, ali i romana koji se svakodnevno štancuju po neizbrojivim štamparijama?
To je pismenost.
U celoj knjizi gotovo da nema nijedne štamparske, a kamoli gramatičke greške, pa iako se radi o jednoj vrsti kolaža od raznih članaka i ilustracija, sve je tako dobro sastavljeno i uklopljeno da se prosto zapitamo je li to zaista štampano u ovo vreme kad su omaške i nepismenost postale pravilo i kad je važnije da knjiga bude kako-tako odštampana nego pažljivo lektorisana. Ne znamo čija je tu najveća zasluga, da li autorâ, da li „Lagune“ kao izdavača, da li profesionalnog lektora – ali je zaista za pohvalu.
Svojom pismenošću, satirični „njuzovci“ su možda i nesvesno isparodirali svu polupismenu štampu koja zvanično nije ni satirična ni ironična, mada bi prema dozi sarkazma mogla da nadmaši Pravu istoriju sveta, nije da ne bi.
