Pesniku Milanu Rakiću treba prići sa dubokim poštovanjem.
Bio je to u srpskom pesništvu prvi pravi pesimista (prema ondašnjem shvatanju), pesnik i gospodin s pedigreom, iskreni rodoljub, uspešan diplomata…
Uveo je pesimizam u srpsku poeziju, da bi samo nekoliko godina docnije ispevao poletne stihove o „silnim oklopnicima“ kako bi svoje „prelazno pokolenje“ pripremio za „poslednji boj“.
Napisao je pedesetak pesama.
I to je sve. Ni jedan jedini spev, ni jedna drama, ni jedna pripovetka, a kamoli roman!
I dok se za većinu srpskih pesnika može slobodno reći da su bili književnici – jer su, pored pesama, ostavljali za sobom i drame, pripovetke, romane, često i putopise, kritike, eseje – za Rakića se mora kazati da je bio samo pesnik, ali to se mora izgovoriti tako da ne zvuči pežorativno, nego naprotiv – uzvišeno.
Ali, Rakić je bio i uspešan diplomata.
A bio je i veliki gospodin.
Gospodin Milan Rakić, pesnik i diplomata.
Potomak beogradske inteligencije. Otac Mita Rakić, poznati prevodilac Igoovih Jadnika, a deda po majci Milan Đ. Milićević, čuveni istoričar i etnolog.
Rakićev pesnički opus, iako i sabran staje u jednu malu zbirku, ide u sam vrh celokupne srpske poezije. Nije to u srpskoj književnosti čest slučaj. Naprotiv, mnogo je više onih pesnika kod kojih kvalitet stoji daleko ispod kvantiteta (nekima vrede dve ili tri pesme, a napisali su ih na stotine).
Rakićev rodoljubivi ciklus „Na Kosovu“, iako sačinjen od svega sedam pesama, baš kao takav, jedinstven i neraskidiv, ide u najviše domete srpskog rodoljubivog pesništva. Nije bez značaja činjenica da te pesme nastaju u onom periodu kada rodoljubiva lirika ne postoji kao žanr za sebe (kako je to primetio Bogdan Popović u Predgovoru Antologiji novije srpske lirike iz 1911). Iz prohujale epohe romantizma, kada je rodoljubiva lirika bila negovana kao nešto najvrednije, čak i najbolji izlivi patriotizma jedva da se mogu meriti sa glasovitim Rakićevim stihovima. Sedam Rakićevih pesama u jednom je dahu nadmašilo hiljade stihova Stevana Kaćanskog, Vladimira Vasića, Jovana Đorđevića… Svi su oni bili slavni i cenjeni u svom vremenu, a Rakić je zadobio slavu za navek.
Nekako u vreme kad se Rakić bude posvetio diplomatskom radu (na štetu pesničkog rada), u srpskoj književnosti javlja se Momčilo Nastasijević, čiji pesnički opus takođe neće biti obiman, ali će i kao takav u celini predstavljati jedne od najviših dometa u srpskom pesništvu. Iako su pripadali različitim generacijama, između Rakića i Nastasijevića može se napraviti paralela, jer slični su po tome što ni jednnome ni drugome opus stihova neće biti obiman onoliko koliko će, sa druge strane, biti kvalitetan i značajan, i to ne značajan samo za njih same, nego i za dalji razvoj srpske poezije. Ipak, kada je reč o samom činu stvaralaštva, i ovde Rakić dolazi ispred Nastasijevića, zato što je tvorcu lirskih krugova dugo trebalo kako bi, u svakoj pesmi, u svakom stihu, došao do pravog izraza i savršenstva, dok je Rakić očigledno do željenog cilja dolazio mnogo brže i efikasnije, a pritom je Rakić već u ranoj mladosti imao gotove cele pesme.
Rakić je kao nekom magijom pretvarao u uspeh sve čega bi se dotakao. Bio je najpre uspešan pesnik pesimizma u vreme opšteg nacionalnog poleta, da bi se onda u pravom momentu pridružio patriotskoj euforiji, ali čineći i to bolje od drugih, već proverenih patriota. Najzad, i kad je u pitanju ljubavna lirika, nije mnogo pesnika koji su sa tako malo stihova uspeli da dopru pravo do srca svojih čitalaca. Bez „Iskrene pesme“, srpska ljubavna poezija bila bi daleko siromašnija.
I kada se nađe u društvu pesnika svoje generacije, Rakić nesumnjivo prednjači. Aleksa Šantić mnogima je drag zbog svoje naivnosti i iskrenosti, ali nema sumnje da su Rakićevi stihovi daleko višeg kvaliteta. Ipak, uz Rakićevo ime mnogo se češće pominje ime Jovana Dučića, tim pre što se njih dvojica i smatraju najboljim pesnicima kod Srba u tom vremenu. Ipak, kad se pogleda Dučićev pesnički opus – četiri knjige u Sabranim delima, docnije i posebna zbirka pod nazivom Lirika – vidi se da je Rakić uspeo da znatno manjim brojem stihova postigne gotovo isti kvalitet.
Kao što su bili pesnici, tako su obojica, i Dučić i Rakić, nesumnjivo bili prava gospoda. Ipak, Dučićeva je otmenost bila posledica školovanja u Ženevi i boravka u zapadnoj Evropi, dok je Rakić već poreklom i rođenjem bio zapadnjak i gospodin.
Bolji pesnik od Šantića, veći gospodin od Dučića, trezveniji pesimista od Disa, bolji rodoljubivi pesnik od većine romantičara – to je bio Milan Rakić. Tako malo je pisao, a tako mnogo je rekao. Nije veliki broj onih kojima je to polazilo za rukom i zato Rakića treba iznova i iznova iščitavati, da se ne bi zaboravilo kakvog je pesnika srpska književnost imala u tom „prelaznom pokolenju“ na početku XX veka. Bar nije teško na da se često sakupljaju i objavljuju svi Rakićevi stihovi, nema ih toliko mnogo, a govoto sve su pesme antologijskog karaktera.
Za Momčila Nastasijevića je Vasko Popa tačno primetio da se prekasno javio a prerano otišao. Milan Rakić se, ipak, javio baš kad treba, stvarao je onako kako treba, povukao se (i to „Oproštajnom pesmom“) onda kad je sâm procenio da više ne treba da stvara i tako je narednom pokolenju svesno ustupio mesto. Imao je sreće, a to je ono što je mnogim pesnicima, od Branka Radičevića preko Momčila Nastasijevića do Branka Miljkovića, itekako nedostajalo.
Povest zvana srpska poezija prožeta je tragičnim sudbinama i neostvarenim idealima, ali imala je i svoje lepe trenutke, a sigurno su takvi bili i oni dok su se stihovi Milana Rakića nizali jedan za drugim.
