Danilo Kiš bio je pisac.
Iako zvuči previše jednostavno, upravo je to najtačnija definicija, opis i sveobuhvatna odrednica za jednog od najznačajnijih stvaralaca koje je srpska književnost imala.
Iz njegovog je pera potekla satirična poema Mansarda, romani Psalam 44, Bašta, pepeo, Peščanik, zbirke pripovedaka Rani jadi, Grobnica za Borisa Davidoviča, Enciklopedija mrtvih, eseji, polemike i intervjui objavljeni u knjigama Po-etika (I–II), Čas anatomije, Homo poeticus, Gorki talog iskustva, drame i scenariji Noć i magla, Papagaj, Drveni sanduk Tomasa Vulfa, Mehanički lavovi, Elektra, nedovršena knjiga priča Lauta i ožiljci, a sem toga, Kiš je i autor velikog broja pesama i prepeva (sa ruskog, mađarskog, francuskog, engleskog), što često ostaje u senci njegovog proznog rada.
Biografija Danila Kiša otpočeta je – bibliografijom, jer Kiš je, pre svega, bio i ostao pisac, sâm je govorio kako pripada bratstvu pisaca, takoreći jednoj i jedinoj kosmopolitskoj naciji umetnika, pa njegov životopis i treba da predstavljaju književna dela, mnogo više nego podaci iz stvarnog života – ali pošto su i oni bili veoma značajni za formiranje piščeve ličnosti, ipak zaslužuju da budu spomenuti.
Na rođenju u Subotici 1935. nazvan Danijel, potekao je iz jevrejske porodice Kon, ali je docnije njegov otac mađarizovao prezime u Kiš, dok sa majčine strane vuče crnogorske korene, tako da ga je pravoslavna majčina vera donekle i spasla nacističkih racija u kojima mu je stradao veliki deo porodice.
Zanimljiv je podatak da je Danilo Kiš, završivši opštu književnost na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1958, zapravo postao prvi diplomant ove katedre. A uporedo sa književnim stvaralaštvom, Kiš se bavio lekturom i prevođenjem, tim pre što se tokom dugogodišnjeg boravka u Francuskoj, gde je i radio kao lektor za srpskohrvatski jezik, upoznao iz prve ruke sa francuskom poezijom.
Najzad, za Francusku je Danilo Kiš bio vezan i emotivno nakon što je upoznao Paskal Delpeš, s kojom će provesti poslednje godine svoga života, iako je prethodno bio gotovo dvadeset godina u braku sa Mirjanom Miočinović, koja je pak, nakon piščeve smrti, postala nosilac autorskih prava Kišovih knjiga i, takoreći, zaštitnik njegovog dela.
Iz same Kišove biografije već je jasno koliko je veliki pisac bio i poreklom, i radom, i intimom nesputan i otvoren kada su u pitanju kulture, nacije i jezici, tako da se i danas često naiđe na kamen spoticanja kad Danila Kiša treba svrstati u određenu nacionalnu književnost i strogo definisati kojoj je kulturi pripadao, tim pre što se ni jezik na kojem je Kiš stvarao svoja dela ne zove više isto – mada, suštinski, i dalje jeste isti.
Upravo zato što je bio vrstan pisac, Kiš je dobro znao koliko jezik, najznačajnije oruđe književne umetnosti, određuje ne samo pripadnost, nego često i sudbinu umetnika kao sastavne jedinke u jasno omeđenoj kulturi, sredini i naciji.
Da li je Danilo Kiš imao više koristi ili štete od pisanja na srpskom jeziku, da li bi bolje prošao da je svoja dela originalno pisao na mađarskom, hebrejskom, nemačkom ili francuskom jeziku – to je teško ustanoviti, ali činjenice dovoljno govore koliko je Kiš uspeo da ostane u bukvalnom smislu svetski pisac (u poslednje vreme često se svrstava u internacionalnu srednjoevropsku književnost) iako ga jezik njegovih dela neraskidivo veže za srpsku literaturu i sredinu, gde često nije bilo razumevanja za stvaraoce svetskog formata koji su teme i motive za svoja dela tražili i van relativno uskog prostora srpske kulture, tradicije i istorije.
U slučaju Danila Kiša, biti veliki pisac u srpskoj književnosti značilo je da stvaralaštvo bude zapaženije i cenjenije upravo izvan prostora srpskog jezika, jer dok su samim srpskim čitaocima bili bliži Ivo Andrić, Miloš Crnjanski, Antonije Isaković, Meša Selimović, Borislav Pekić, Dobrica Ćosić, Dragoslav Mihailović, ipak je Kiš do danas ostao najprevođeniji pisac srpskog jezika, a njegovu svetsku slavu potvrđuju i međunarodna priznanja: Grand aigle d`or de la ville de Nice (Francuska), Premio letterario Tevere (Italija), Preis des Literaturmagazins (Nemačka), Bruno Schulz Prize (SAD).
Položaj Danila Kiša u srpskoj kulturi najbolje ilustruju činjenice u vezi sa Ninovom nagradom 1972. za roman Peščanik: Kiš je bio tada najmlađi laureat ovog priznanja, ali je nekoliko godina docnije vratio nagradu, maltene bez obrazloženja, mada iz dobro poznatih razloga, koji su se ticali Grobnice za Borisa Davidoviča, tada označene kao – plagijat.
Priznavši najpre da se radi o velikom piscu, književna kritika kao da se pokazala nedostojnom da tog istog pisca razume i prihvati do kraja.
Da je Grobnica za Borisa Davidoviča sama po sebi kompleksno delo, govori i to što nije lako ustanoviti njen žanr, pa se nekad tretira kao zbirka pripovedaka, a nekad kao celovit roman (i sâm Kiš je u podnaslovu naglasio da su to „sedam poglavlja jedne zajedničke povesti“), ali mnogo značajnije od toga jeste motiv njenog nastanka. Radeći na univerzitetu u Bordou i suočivši se sa francuskim levičarima koji su idealizovali Sovjetski Savez, Danilo Kiš odlučio je da napiše „uzorne priče“ o ljudskim sudbinama i žrtvama izazvanim političkim obmanama pod maskom komunizma. Kiš je ovom knjigom eksplicitno izjednačio staljinizam sa nacizmom, pošto je, nakon tematike holokausta i nemačkih konclogora u svojim prethodnim knjigama, sada na isti način progovorio i o sovjetskim gulazima, smatrajući to i svojom književnom dužnošću.
Popularnosti Grobnice za Borisa Davidoviča sigurno je doprineo i sâm momenat kada je napisana, pošto je književna tematika staljinističkih logora bila tih godina veoma aktuelna. Sa druge strane, upravo je aktuelnost teme staljinizma još više potpirila nesuglasice i izazvala verovatno najveću književnu raspravu u Jugoslaviji tokom XX veka, jer to što su nekoliko godina ranije bile objavljene knjige 7000 dana u Sibiru Karla Štajnera i Arhipelag Gulag Aleksandra Solženjicina upravo je i dalo zamaha pojedinim kritičarima da zaključe kako Kiš samo „kolje zaklano jagnje“, pošto su očigledno smatrali da Kiš nije o staljinizmu rekao ništa što već nije bilo rečeno. Pre će, ipak, biti da se radilo o nerazumevanju postmodernih književnih tendencija, pošto su dokumentarnost, pseudodokumentarnost i intertekstualnost u Kišovom delu automatski označene kao puko prepisivanje (dakle, plagiranje) tuđih radova, a kao predmet krađe pominjana je i Štajnerova knjiga, premda Kiš nije ni krio da je u svojoj zbirci citirao Štajnera, dok se sâm Štajner povodom toga nije oglašavao, a kamoli da je optuživao Kiša. Negativne reakcije tadašnjih eminentnih kritičara i književnika zaista su došle neočekivano, tim pre što je u prvi mah Grobnica za Borisa Davidoviča bila prihvaćena kao remek-delo, a pisac nagrađen Goranovom nagradom.
I kao što to često biva, u samoj polemici mnogo su više otkrili polemičari o sebi, naročito o negativnim stranama svoje delatnosti, nego što su naudili piscu kojeg su kritikovali i optuživali.
Što se tiče samog Danila Kiša, on je odgovorio na kritiku Dragoljuba Golubovića u zagrebačkom časopisu Oko, a zatim se držao po strani, tako da se vremenom prvobitna nesuglasica pretvorila u novinski megdan između Predraga Matvejevića i Dragana Jeremića, koji je tada bio predsednik mnogih književnih žirija i nesumnjivi kulturni autoritet, no upravo će i izgubiti taj autoritet zbog oštrih kritika Kišovog dela. U polemici su figurirala i imena Velimira Viskovića, Dimitrija Rupela i Nikole Miloševića (na Kišovoj strani), Branimira Šćepanovića i Miodraga Bulatovića (na Jeremićevoj strani), a Danilo Kiš se iznova oglasio tek 1978, odgovorom u vidu knjige Čas anatomije (pomalo u stilu Laze Kostića i njegove obimne knjige o Jovanu Jovanoviću Zmaju), što opet nije bio kraj rasprave (kako se često smatra), jer ubrzo je usledila Golubovićeva tužba (inače je Kiš u svojim odgovorima nazivao Golubovića imenom „Pigeon“, a ponegde i „Vlah“), a zatim i Jeremićeva reakcija u knjizi Narcis bez lica (1981), gde je autor izneo zaista jake argumente u svoju korist – no kao da je već bilo kasno, pa je ovo inače kvalitetno delo uglavnom ostalo bez prijema i odjeka. Šteta je što se danas, kad se govori o ovoj burnoj polemici, uglavnom navode samo Kišovi stavovi, a ne i stavovi njegovih oponenata, pa na taj način ispada kako je Danilo Kiš bio u pravu samo zato što je imenom i prezimenom bio Danilo Kiš – a time se, zapravo, daje dobar argument nekim novim Kišovim protivnicima.
Objektivno gledano, nema sumnje da je baš takva književna afera, i to u jednoj socijalističkoj zemlji, doprinela još boljoj reputaciji Kiša u zapadnoj Evropi, gde je bezmalo bio doživljen kao disident, pa je ispalo da se Grobnicom za Borisa Davidoviča Danilo Kiš ne samo pridružio antikomunističkim piscima, nego da je prisvojio i njihovu sudbinu, što je ipak bilo neosnovano tvrditi, a pogotovu je bilo apsurdno stavljati znak jednakosti između Kiša i, na primer, Solženjicina.
Na kraju krajeva, upravo je jugoslovenski, dakle komunistički sud odbio Golubovićeve optužbe protiv Danila Kiša, a u toj istoj državi Kišu je više puta odavano priznanje, pogotovu u godinama nakon stišavanja rasprave, čemu u prilog govore nagrada Željezare Sisak za Čas anatomije, Andrićeva nagrada za Enciklopediju mrtvih, štampanje Kišovih sabranih dela u deset tomova, najzad i izbor za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti – ali, kao da je i u Kišovom slučaju sve to došlo prekasno, jer veliki pisac je zbog starih razočaranja imao sve manje fizičkog dodira sa jugoslovenskom i srpskom kulturom, pritom je već duže vreme boravio u Francuskoj, a i opaka bolest nagoveštavala je njegov skori kraj.
Jedino udruženje, doduše neformalno i nekonvencionalno, gde se Kiš mogao osećati svoj na svome i gde nije doživeo razočaranja, sigurno je bila velika četvorka kojoj su, pored Kiša, pripadali i Borislav Pekić, Mirko Kovač i Filip David. Sa druge strane, ipak će ostati pitanje da li je Kiš, gledano iz današnje perspektive, više dobio ili izgubio time što je pripadao ovoj družini, pogotovu ako se zna da su se preostala tri člana, naročito u godinama nakon Kišove smrti, uplela u vrtlog političkih, ideoloških i nacionalističkih nesuglasica što su u ratnom vihoru zahvatile onu državu koju je Danilo Kiš kao umetnik predstavljao u svetu. Kišovi najbliži prijatelji, a pogotovu Kovač i David, postali su tako nosioci čuvene „drugosrbijanske“ ideje, koju su retroaktivno preneli i na već mrtvog Danila Kiša (ponekad je delovalo kao da se njih dvojica zaklanjaju iza Kišovog autoriteta čim bi trebalo da iznesu neki jači argument), pa se i danas Kišovo delo neretko posmatra kroz dotičnu političku prizmu, čak se ide dotle da se bilo koja loša ocena Kišovog rada ne sagledava kao književna kritika, nego se automatski označava kao srpski nacionalizam, pa i kao antisemitizam.
Doduše, i sâm Kiš je pred kraj svoga života pokazivao interesovanje da se, kao priznati umetnik, uključi u politički život svoje domovine, naročito u vremenu sve jačeg bujanja nacionalizma, no desiće se da, ironijom sudbine, beogradski list Politika na istoj strani objavi vest o Kišovoj smrti i vest o uspehu knjige Godine raspleta, čiji je autor bio onaj politički vođa kome je Kiš imao nameru da bude opozicija.
Na kraju je i sahrana Danila Kiša u beogradskoj Aleji zaslužnih građana donekle poslužila kao promocija političkih stavova, i to opet suprotnih od stavova samoga pisca, jer Kišovu želju da bude sahranjen kao pravoslavac (što je, verovatno, bilo vraćanje duga onoj religiji koja ga je spasla od nacističke racije), za svoj nadahnuti govor iskoristio je crkveni velikodostojnik koji će, u godinama koje slede, mnogo više nastupati kao političar, a sve manje kao duhovnik. Razume se da je i ovaj momenat dao zamaha „drugosrbijancima“ da Kiša predstave kao žrtvu srpskog klerikalizma, te da u nekim budućim člancima i esejima brane mrtvog pisca onako kako se verovatno ni on sâm ne bi branio.
Navedene okolnosti doprinele su da se položaj Danila Kiša u srpskoj književnosti često posmatra i kao sušta suprotnost Dobrici Ćosiću, a svoju je ulogu tu odigrala i Kišova satirična poema Pesnik revolucije na predsedničkom brodu, gde je autor bukvalno ismejao Ćosićevo putovanje Titovim brodom „Galeb“ radi podsećanja na titoističku prošlost pisca koji je bio smatran disidentom, docnije i „ocem nacije“. Već i same biografije dvojice pisaca pružaju mnogo mogućnosti da se Ćosić i Kiš shvate kao sušte suprotnosti: prvi se bavio politikom i kao partijac i kao opozicionar, drugi se klonio politike (ili se, bar većim delom svog života, trudio da bude od nje što dalje); prvi je pisao dela nadahnuta isključivo nacionalnom istorijom, drugi je inspiraciju bez problema nalazio i izvan granica domaće kulture i istorije; prvi je pisao dela prvenstveno namenjena srpskim čitaocima, drugi je pisao dela koja će moći da razume svaki čitalac na planeti; prvi je potekao sa sela i u mnogim je svojim delima vezan za jasno omeđenu ruralnu sredinu, drugi je poreklom iz građanske porodice i bez problema je pisao o ljudima svih meridijana…
Ipak, bez obzira na sve nepomirljivosti i suprotnosti, književnost u kojoj je mesta bilo i za Dobricu Ćosića i za Danila Kiša mogla je biti samo bogatija, raznovrsnija, pa i demokratska u kulturološkom pogledu.
Kad se danas govori o Danilu Kišu, ipak je najvažniji sud samih čitalaca, i to prvenstveno publike onog jezika kojem je Kiš svojim stvaralaštvom pripadao. Izgleda da su Kišovo delo mnogo bolje shvatili novi naraštaji srpskih čitalaca, a sigurno je Danilo Kiš i stvarao za generacije koje dolaze i koje će, sa određene vremenske distance, moći na pravi način da razumeju njegovu poruku, ulogu i misiju kako u srpskoj, tako i u svetskoj književnosti.
Karakteristično je da su filmski stvaraoci veoma retko u Kišovim delima nalazili inspiraciju, a čak je i ekranizacija Peščanika u srpsko-mađarskoj koprodukciji (2007) ostala nepoznata široj publici.
Ali, zato se Kiš nedavno pojavio kao književni junak koji – ubija vampire! Otkud uopšte takva ideja, čitaocima će biti jasno kad budu pročitali priču Dejana Stojiljkovića „Bašta, pepeo, vampiri“, pa shvate da je lik Danila Kiša odabran s dobrim razlogom – baš kao i likovi samih vampira.
Svojim stvaralaštvom, pa i svojim životom, Kiš je zaista ubijao i suzbijao negativne društvene i ideološke tendencije (pogotovu je taj svoj stav izrazio u eseju „O nacionalizmu“), udarajući prvenstveno na one pojave za koje se mislilo da su davno iščezle, a zapravo su se bile samo pritajile, tinjale, tražile plodno tlo, te se na kraju bukvalno povampirile (i ponovo izazvale nesporazume „čiji je daleki koren u vavilonskoj pometnji jezikâ“, kako je to pisac zaključio u priči „Nož sa drškom od ružinog drveta“).
Danilo Kiš umro je 1989, pa je, na simboličan način, i svojom smrću zaokružio jedan kvalitetan period srpske književnosti kome je istinski pripadao i na najdostojniji način ga promovisao u svetu, kako kod čitalaca stranih jezika, tako i među drugim književnicima koji su svojom erudicijom i kosmopolitizmom takođe pripadali univerzalnoj naciji pisaca, pritom se ne odričući kulture iz koje su potekli, nego naprotiv, uzdižući i jezik svoje književnosti do nivoa svetske literature.
Neka, umesto zaključka, reč bude data Miroslavu Krleži, koji je, u jednom kratkom pismu, nedvosmileno i potpuno u svom maniru objasnio Danilu Kišu suštinu cele rasprave oko Grobnice za Borisa Davidoviča:
Dragi Danilo,
U vezi s Vašim pismom od 30. 9. 1976, molim Vas, prije svega, ne dramatizujte stvar samu po sebi sasvim naravnu i logičnu.
Svojim perom Vi dražite svijet oko sebe, više od toga, Vi ga razdražujete namjerno, pa šta se čudite tome kao Pop Jocina Frajla?
Pustite tu olujicu (u čaši vode) neka prohuji, a da ne požurite ispred ruda, na vrat na nos (précipitamment) nema smisla!
Kao za utjehu, doviđenja, srdačno Vaš
M. K.
P. S. Polovinom oktobra spremam se u Opatiju.
Naš post scriptum biće posvećen Krležinom post scriptum-u, koji inače nema nikakve veze sa glavnom temom, ali kao da baš u toj rečenici vidimo Krležu dok odmahuje rukom i sugeriše svom mlađem kolegi da se posveti nekim lepšim stvarima – ali opet, Krleža kao i da prekoreva Kiša: zašto se Danilo čudi književnoj buri kojoj je na neki način sâm doprineo i u kojoj, verovatno, pomalo uživa – jer zna se da od napada na pisca i njegovo delo zapravo nema bolje reklame.
