Domaćine, koledo! gospodine, koledo!
Zastasmo te za večerom, koledo!
Gde večeru ti večeraš, koledo!
Belim grlom vino piješ, koledo!
I očima biser brojiš, koledo!
I rukama gajtan pleteš, koledo!
Ovo bi, današnjim jezikom rečeno, bila novogodišnja ili božićna pesmica!
Nije to ni blizu one na koju smo navikli:
Jingle bells, jingle bells,
Jingle all the way,
Oh! what fun it is to ride
In a one-horse open sleigh!
Približavaju se dani koje nazivamo novogodišnjim praznicima, u šta nesumnjivo spadaju katolički (i ponegde pravoslavni) Božić, zatim (katolička, ali zapravo univerzalna) Nova godina, pa pravoslavni (ne svuda) Božić, a na kraju i (ponegde) pravoslavna Nova godina.
Radujemo se Novoj godini, kupujemo poklone i drugima i sebi, kitimo jelku, slavimo kraj ove i početak naredne godine, spremamo se da na Badnji dan uranimo za badnjak, s ponosom obeležavamo i pravoslavnu Novu godinu – a da često nismo ni svesni koji su pravi razlozi poštovanja baš takvih a ne drugačijih običaja, niti smo svesni zašto baš tih dana moramo kupovati poklone i kititi jelku.
Iako je Nova godina kao jedinstveni svetski praznik uzela maha tek u XX veku, primećuje se da je većina kultura, religija i nacija još odranije imala sopstvene praznike koje je obeležavala baš tih dana, u periodu nakon zimskog solsticija. Čak i kad je, kao na primer u srednjovekovnoj Srbiji, zvanična godina počinjala 1. septembra, opet je na prelazu iz decembra u januar bilo praznika koji su označavali neki početak. Uočavamo i to da katolički i pravoslavni Božić, odnosno praznik Hristovog rođenja, padaju upravo u pomenutom periodu.
Ali, nije sve počelo od Božića, jer ako se osvrnemo na prethrišćanski period, u slovenskoj mitologiji nailazimo na praznik poznat pod imenom Koleda (slobodno ga etimološki možemo povezati sa etrurskim i rimskim Kalendama, koje su označavale prvi dan u mesecu). Danas se ovaj naziv još uvek čuva u Bugarskoj, gde se i koristi kao sinonim za Božić.
U narodu je dugo bio negovan paganski običaj da u danima između Božića i Bogojavljenja grupa maskiranih mladića obilazi kuće u selu i peva koledarske pesme u čast domaćina i ukućana, ali pritom izvodeći i mađijske radnje, često i plašeći prisutne, a sve s ciljem da domaćina privoli da ih daruje raznim namirnicama. Ako se setimo da pravoslavna Nova godina pada upravo između Božića i Bogojavljenja, jasno nam je da bi se Koleda zaista mogla poistovetiti sa obeležavanjem početka godine.
Nije slučajno što su se Koleda praznovala u periodu kad noć ponovo postaje kraća, a sunčani deo dana osetno duži. To se ne primećuje odmah nakon zimskog solsticija (21. decembra), ali već u danima oko pravoslavnog Božića golim okom se vidi da sunce docnije zalazi nego što je to bilo dve sedmice ranije. I upravo se ti dani smatraju početkom jednog novog ciklusa, pa se, takoreći, proslavlja povratak sunca, tačnije pobeda svetlosti nad mrakom. Nije bez značaja ni to što su koledari počinjali sa pripremom svojih maski već oko Svetog Nikole, kada su noći zaista najduže, pa je, prema verovanju, trebalo pozvati sunce da se ponovo vrati.
Pretvaranjem koledarskih praznika u Božić nisu se izgubila verovanja potekla iz ranijih vremena, samo su dobro uklopljena i prilagođena novoj religiji. Iako bi, i prema Bibliji i prema docnijim istraživanjima, Isus Hristos mogao biti rođen jedino u prolećnim mesecima, njegovo je rođenje prema legendi smešteno u zimske dane i tako je poistovećeno sa rađanjem sunca, s tim što se sada radost počela iskazivati zbog rođenja Božjeg Sina, ali u metaforičnom smislu, to je identično sa suncem i svetlošću. Sem toga, pokloni namenjeni najmlađim ukućanima poistovećeni su sa darovima koje su Isusu na rođenju donela tri mudraca, dok se u prethrišćanskom periodu verovalo da ti pokloni potiču od vilenjaka i vila.
Karakteristično je da Nova godina kao zaseban praznik izlazi iz senke Božića u epohi kad je svet bio podeljen na kapitalistički Zapad i komunistički Istok. Očigledno je prvima postalo jasno da će svoju kulturu nametnuti ako božićne radosti pretvore u novogodišnje i tako ih, kao opštenarodni praznik, plasiraju ostatku sveta koji dobrim delom nije pripadao hrišćanskoj religiji (to je toliko uzelo maha da se danas čak i u Japanu obeležava Božić), dok je drugima Nova godina dobro došla da narodu bude sekularna i ateistička zamena za verski praznik Božić.
Tako se desilo da paganska Koleda jedanput budu zamenjena Božićem iz religijskih razloga, a vekovima docnije da Božić bude zamenjen vremenski bliskom Novom godinom iz komercijalnih, odnosno ideoloških razloga!
Takođe je u svesti širih masa i moderni Deda Mraz (popularisan preko božićnih postera Koka-kole tridesetih godina XX veka) odavno izgubio sve veze sa rimskim Saturnom, germanskim Odinom i hrišćanskim Svetim Nikolom, mada je očigledno načinjen na osnovu njih i na osnovu verovanja koja su ih pratila (u zavisnosti od sredine i epohe), s tim što su kombinovani i običaji drugih mitologija, religija i podneblja. I u slučaju Deda Mraza postoji zanimljivost da jeste izmišljen u Americi, ali da je konačni izgled dobio u – Sovjetskom Savezu!
Mnoga stara verovanja sačuvana su, pa ih i dalje poštujemo iako nismo svesni zbog čega to činimo, neka su se malo promenila i prilagodila novim generacijama, a opet su izmišljana i neka potpuno nova kada bi društvene okolnosti to iziskivale.
Na primer, kao glavno jelo novogodišnje večere preporučuje se – prase, zato što je to dinamična životinja, pa će onaj ko jede prasetinu napredovati u idućoj godini!
Takođe se preporučuje veselje, pa čak i pravljenje nesnosne buke, i to uz otvorene prozore, jer se time teraju zli duhovi! Dakle, ako se komšija naljuti zbog galame, treba mu objasniti da je to čisto poštovanje tradicije, ništa više!
Ipak, najzanimljivija su verovanja vezana za – donji veš.
Preporučljivo je da boja donjeg veša bude crvena, jer to je simbol života i sunčeve energije usred hladne i tamne zime, ali time se poštuje i jedan običaj koji vodi poreklo čak iz srednjeg veka, kada je bilo zabranjeno nositi crvenu odeću, pa je ta boja jedino i mogla biti rezervisana za – donji veš! Naravno, ne mora to značiti nikakvu požudu, nego obično sujeverje zbog sunčeve svetlosti…
Kome je, međutim, novac bitniji i od požude i od srednjovekovnih običaja, taj bi trebalo da nosi – žuti donji veš, pa će u narednoj godini profitirati!
U koju god mitologiju, religiju ili ideologiju da verujemo, priznaćemo da su novogodišnji praznici neizbežni. I da ne želimo da ih slavimo, ima nešto što nas čini radosnim u tom periodu kad shvatimo da, nakon izrazito kratkih i tamnih dana, sve počinje iznova. Umeli su to da osete ljudi i hiljadama godina ranije, radovali su se povratku sunca i skorom buđenju života, znali su da time počinje jedan novi ciklus, ali i da je to jedna nova prilika u životu kada se ostavlja ono što je bilo, pogotovu ono što je bilo loše, pa se hrabro kreće napred u nove izazove i pobede!
(Prva verzija objavljena na portalu Mingl)
