Objavivši 1969. u „Reflektoru“ (dodatku lista Borba) članak pod nazivom „’Crni talas’ u domaćem filmu“, pisac i društveno-politički radnik Vladimir Jovičić verovatno nije ni mogao naslutiti da je time kumovao jedinstvenom filmskom pravcu nastalom u jugoslovenskoj kinematografiji sredinom šezdesetih godina XX veka. Želeći da jednim, ne baš lepim terminom ukaže na filmska ostvarenja koja su oštro kritikovala zvaničnu državnu i društvenu politiku, Jovičić je, ustvari, doprineo da se dotični filmovi najpre grupišu u jedan poseban žanr, a zatim da se taj žanr proslavi baš pod tim nazivom.
Sve je zapravo počelo bez ikakvog manifesta ili programa, a bio je snimljen već dobar broj filmova „crnog talasa“ pre nego što je takav termin izmišljen i u javnosti promovisan, tako da nije lako ni odrediti koji bi se jugoslovenski film mogao označiti kao prvo ostvarenje dotičnog žanra, no pošto im je zajedničko to što su se uglavnom nalazili na crnoj listi režima (mada nisu svi bili zvanično zabranjeni) i što su obrađivali tabuizirane teme (preispitivanje revolucionarnih tekovina i težak život običnih ljudi u zemlji gde zvanično vlada blagostanje, a sve to uz naglašeni naturalizam), onda nije preterano reći da se „crnotalasni“ period proteže u širokom rasponu od filma Dvoje (1961) Aleksandra Petrovića, pa sve do Hajke (1977) Živojina Žike Pavlovića.
Međutim, ako se govori o dominaciji i vrhunskim ostvarenjima „crnoga vala“, trebalo bi se ograničiti na period 1965–1972, što nikako nije slučajno, pogotovu ne ako se sagleda i politički kontekst, tako nezaibilazan u ovom slučaju.
Iako je to bilo vreme naglog razvoja gradova i industrije, ipak oblakoderi i fabrički dimnjaci čine jednu stranu medalje, dok je život marginalaca po skrovitim dvorištima i zajedničkim stanovima predstavljalo suštu suprotnost zvaničnoj slici prosperiteta, a pritom je i veliki broj ljudi počeo da odlazi u zapadne kapitalističke zemlje u potrazi za boljom finansijskom sigurnošću.
Dotični period bio je turbulentan i na kulturološkom planu, tim pre što su i mnoge pozitivne umetničke tendencije često znale biti trn u oku nepoverljivim vlastodršcima i njihovim pulenima među kritičarima.
Jugoslovenska pozorišna umetnost nesumnjivo je napredovala pokretanjem Bitefa (1967) i izvođenjem predstave Kosa u „Ateljeu 212“ (1969), ali su zato, nakon reakcije Josipa Broza Tita, „kazališne tikvice“ pisca koji je nekada bio „na mramoru“ morale biti skinute sa repertoara Beogradskog dramskog pozorišta. Naime, bio je to presedan da Tito javno i eksplicitno osudi jedno umetničko delo, tačnije predstavu Kad su cvetale tikve (1969) nastalu prema istoimenom romanu „golootočanina“ Dragoslava Mihailovića.
Takav je bio politički, društveni i kulturni ambijent u kojem su nastajali „crnotalasni“ filmovi, noseći gledaocima jasnu poruku da revolucija na koju se svi pozivaju zapravo nije mnogo toga rešila, da je država i dalje u ogromnim problemima i da čovek kao jedinka ne može imati svoju ličnost, nego opstaje jedino ako se prilagodi aktuelnoj političkoj i svakoj drugoj situaciji.
Iako su se u vodama „crnoga talasa“ ogledali mnogi reditelji, ipak se kao najznačajniji predstavnici izdvajaju Živojin Pavlović, Aleksandar Petrović i Dušan Makavejev, jer upravo su njihovi filmovi najviše doprineli oformljenju i afirmaciji „crnog vala“ kao posebnog žanra.
Živojin Pavlović je u početku sarađivao na omnibusima Kapi, vode, ratnici i Grad (zabranjen odlukom sarajevskog suda), a kada je počeo samostalno da stvara, može se reći da je iz filma u film nadmašivao samoga sebe, svaki naredni put dotakavši kontroverzniju temu: Neprijatelj (1965) o podvojenoj ličnosti u društvu koje je ionako dvolično; Povratak (1966) o neuspelom pokušaju bivšeg kriminalca da raskrsti sa nekadašnjim životom; Buđenje pacova (1967) o usamljenicima, voajerima i perverznjacima koji se bezuspešno izvlače iz sopstvenih mišjih rupa; Kad budem mrtav i beo (1968) o nesrećnoj sudbini Džimija Barke izazvanoj socijalnim okolnostima; Zaseda (1969), koja je u pitanje dovela čak i temelje na kojima država počiva (čuvena rečenica: „I vi ste neka revolucija!“)…
Nakon kontroverza koje je izazvala Zaseda, a zbog sve učestalijih napada od strane režimske kritike, Pavlović najpre odlazi u Sloveniju, gde snima Crveno klasje i Let mrtve ptice, a zatim sledi primetna stagnacija u njegovom radu. Ipak, iako će između novih Pavlovićevih filmova često biti i razmak od pola decenije, i ta će ostvarenja (Hajka, Doviđenja u sledećem ratu, Zadah tela, Na putu za Katangu, Dezerter, Država mrtvih) biti veoma visokog kvaliteta, uz prepoznatljiv „crnotalasni“ manir koji će reditelj zadržati do kraja.
Mada je već imao uspeha sa filmovima Dvoje, Dani i Tri, ime Aleksandra Petrovića postalo je deo svetske kinematografije kada su Skupljači perja fascinirali publiku Kanskog festivala 1967. godine. Reditelj je uspeo da od mikrokosmosa prigradskih Roma načini priču neviđenih kosmopolitskih razmera: nije slučajno odabrao vojvođansku ravnicu za ambijent, jer na tom podneblju je bez problema mogao predstaviti haotičnu mešavinu raznoraznih jezika, nacija, običaja i kultura, a da opet u centru pažnje bude jedan lutajući i neprilagođeni narod („Đelem, đelem“ znači „išao sam, lutao sam“).
I za svoj naredni film, Biće skoro propast sveta (1968), Petrović je odabrao vojvođanske pejzaže, na momente idilične, ali mnogo češće depresivne i beznadežne, svakako u skladu sa tragičnom pričom koja se odigrava iza kulisa prividnog prosperiteta sela. Univerzalnost priče naglašena je u uvodnoj špici autorovom opaskom da je, stvarajući film, „mislio na roman Zli dusi“ Fjodora Mihailoviča Dostojevskog.
Može se reći da ruski klasici nikada nisu bili bliži jugoslovenskom filmu nego u epohi „crnog talasa“, jer je Neprijatelj Živojina Pavlovića bio zapravo modernizacija romana Dvojnik Dostojevskog, dok će se Aleksandar Petrović još jednom vratiti ruskoj književnosti filmom Majstor i Margarita (1972) – snimljeno u italijansko-jugoslovenskoj koprodukciji, uz to prva kompletna ekranizacija kontroverznog i u Sovjetskom Savezu cenzurisanog romana Mihaila Bulgakova, ovo je ostvarenje pokazalo veliku umetničku snagu jugoslovenskog fima i pored svih barijera, granica i zabrana.
A koliko je „crni talas“ kao pokret bio prožet iskonskom umetnošću, i to ne samo onom sedmom, dokaz je i to što su se baš u ovom žanru kao reditelji uspešno ostvarili po jedan slikar i pesnik: Miodrag Mića Popović režirao je filmove Čovek iz hrastove šume, Roj i Delije, dok je Miroslav Mika Antić snimio Sveti pesak (zabranjen za javno prikazivanje) i Doručak sa đavolom.
Ostvarenja „crnoga vala“ prožeta su i naučnim istraživanjima, pogotovu onim tabuiziranim, pa se tako u filmu Dušana Makavejeva Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT (1967) kao profesionalni seksolog pojavljuje doktor Aleksandar Kostić (vrstan naučnik, ali iz političkih razloga sklonjen sa univerzitetske katedre), a zabranjena nauka došla je još više do izražaja u najpoznatijem ostvarenju istog reditelja W. R. – Misterije organizma (1971), gde se, malo kroz dokumentarne snimke a malo kroz igrane scene, prožimaju seksološka istraživanja Frojdovog učenika Vilhelma Rajha, čije su knjige bile spaljivane čak i u Americi. Zbog jasne poruke da su svi moderni režimi u suštini totalitarni, ali i zbog aludiranja na vezu između komunizma i seksa, ovaj je film bio predmet javne diskusije, potom se našao na sudskom procesu i dugo je bio zabranjen za prikazivanje u Jugoslaviji, pa je Makavejev svoju karijeru morao nastaviti u inostranstvu iako je, pored pomenutih ostvarenja, jugoslovensku kinematografiju već bio zadužio svojevrsnim dokumentarcima Parada (1962) i Nevinost bez zaštite (1968), kao i zapaženim igranim filmom Čovek nije tica (1965).
Sudskoj zabrani bio je izložen i film Želimira Žilnika Rani radovi (1968), gde se kroz scenu spaljivanja jedinog živog svedoka neuspešne revolucije nesumnjivo aludiralo na raskole među samim komunistima (s tim što je i aktuelna studentska pobuna doprinela autentičnosti cele priče), dok je kontroverzni film Jovana Jovanovića Mlad i zdrav kao ruža (1971) bio povučen iz distribucije bez ikakvog objašnjenja, što opet i nije čudno ako se zna da ova priča otkriva, pa čak i tačno predviđa, sve bolju saradnju službe bezbednosti i kriminalaca sa beogradskog asfalta.
Tokom epohe „crnog talasa“ jedini se put u jugoslovenskoj istoriji desilo da reditelj bude uhapšen i kažnjen zbog svog rada. Naime, student Fakulteta dramskih umetnosti Lazar Stojanović bio je osuđen na zatvor zbog diplomskog filma Plastični Isus (1971), gde su se iza naivne priče o neuspelom filmadžiji nazirale za ono vreme šokantne pojave, s obzirom na to da se bez zazora progovorilo o promiskuitetu i homoseksualnosti, da se pravila neskrivena paralela između jugoslovenskog komunizma i nemačkog nacizma, a moralo je biti intrigantno i to što se prvi put u domaćoj kinematografiji pojavio potpuno go muškarac.
Posle takvih reakcija kritike koja je bila u službi zvanične politike i ideologije, „crnom talasu“ bilo je suđeno da sâm od sebe nestane, tim pre što su reditelji skliznuli u jedan vid autocenzure: unapred znajući šta se vlastodršcima neće dopasti, klonili su se tabuiziranih i kontroverznih tema.
Zbog toga je moralo doći do stagnacije u razvoju jugoslovenskog filma, jer prorežimski „crveni talas“, iako je ambiciozno iznedrio spektakle kao što su Bitka na Neretvi, Most, Partizani, Valter brani Sarajevo, Sutjeska, Užička republika, Partizanska eskadrila – nije mogao dosegnuti onaj umetnički kvalitet koji su posedovali „crnovalni“ filmovi.
Ipak je „crni talas“ ostavio traga i docnije našao odjeka u ostvarenjima uspešnih reditelja poput Živka Nikolića i Slobodana Šijana, a sem njih dvojice, osveženje će u jugoslovensku kinematografiju doneti i đaci čuvene „praške škole“ Srđan Кaranović, Lordan Zafranović, Goran Paskaljević, Rajko Grlić, Goran Marković, najzad i Emir Кusturica – iako će oni to činiti na potpuno drugačiji način od „crnovalnih“ autora, i njihovi filmovi predstavljaju povratak malom čoveku koji obitava na marginama velegradskih bulevara i industrijskih postrojenja.
Kad bi trebalo videti koji je glumac ostao zaštitno lice „crnog talasa“, mnogima će verovatno na pamet pasti Bekim Fehmiju kao Beli Bora, Eva Ras kao razgolićena službenica PTT, Slobodan Cica Perović kao tragikomični Velimir u Buđenju pacova, Dragan Nikolić kao Džimi Barka, Ivica Vidović u Zasedi, Rade Šerbedžija u Crvenom klasju, Milena Dravić u Misterijama organizma, Tomislav Gotovac u Plastičnom Isusu, ali nije teško zapaziti da je najveći broj značajnih uloga u filmovima ovog žanra ostvario onaj isti glumac koji će kod šire publike ostati upamćen kao partizanski komandir po kanjonima Neretve i Sutjeske, a prvenstveno kao sarajevski ilegalac Valter.
Upravo tako: pre nego što će se proslaviti u filmovima partizanskog „crvenog talasa“, Velimir Bata Živojinović briljirao je u ostvarenjima „crnog talasa“, a bez sumnje su te uloge znatno kvalitetnije, tim pre što je Bata za njih često bio i nagrađivan.
Posebno su vredne Batine uloge u ostvarenjima Aleksandra Petrovića: od pokolebanog revolucionara (Tri) i prevaranta Mirte (Skupljači perja), preko epizodnog ali upečatljivog „udbaša“ maskiranog u sveštenika (Biće skoro propast sveta), do komičnog i simpatičnog đavoljeg sluge (Majstor i Margarita).
Osim toga, ostvario je Bata Živojinović sjajne uloge i u filmovima Žike Pavlovića Neprijatelj i Povratak, u Čoveku iz hrastove šume Miće Popovića, u Prazniku Đorđa Kadijevića, u Antićevom Doručku sa đavolom, kao i u dva filma Jovana Živanovića: Uzrok smrti ne pominjati, I Bog stvori kafansku pevačicu.
Valter u đavoljoj službi – tim bi se rečima, bez ikakvog dodatnog objašnjenja, moglo opisati ne samo učešće Bate Živojinovića u „crnotalasnim“ filmovima, nego i odrediti mesto celom jednom žanru koji je delovao „jeretički“ u odnosu na neke druge filmske pravce prema kojima su je vlast imala naklonost i čak potpomagala njihov razvoj.
I kao što je Bata Živojinović dugo godina bio prepoznatljivo lice, takoreći simbol jugoslovenskog filma, tako su partizanski žanr i „crni talas“, premda potpuno suprotstavljeni jedan drugome, ipak ostali karakteristični i autentični pravci jugoslovenske kinematografije, pa je i očekivano da najpopularniji glumac bude onaj koji je uspešno isplivao iz oba burna talasa.
