Niš između Konstantina i Konstantinovića
Biti palanka nije nikakva tragedija.
Ali, žalosno je kad palanka, u želji da bude metropola ili da joj parira, još više razotkrije svoj provincijski duh.
Naissus, Niš, grad sa takvom istorijom, tradicijom i kulturom nije zaslužio etiketu ograničene i primitivne palanke, on to ranije i nije bio, ali kad s jedne strane proradi megalomanija proistekla iz kompleksa provincijalnosti, tek tada se na drugoj strani do kraja razotkriva sav primitivizam i nepoštovanje kulturnih vrednosti. Želeći da dostigne nivo velegrada i bude pandan prestoničkom krugu dvojke, slavna niška tvrđava samo je još više potonula u palanački glib. Ne želeći da bude rub Beogradskog pašaluka – kao da je iz Singidunuma zaista označavaju kao rub (a i da je označavaju, ne treba se obazirati) – Kalčina kasaba se samoproglasila prestonicom nepostojećeg vilajeta Jugoistočna Srbija.
Uzalud se kulturni poslenici trude da svoj grad učine dostojnim imena imperatora Konstantina, kad uvek odnekud ispliva poznati Konstantinovićev sindrom.
I ko je za to kriv, da li politika, da li organizacija, ili možda – sama publika…
Čini se da svako snosi krivicu bar po malo.
Na ovakva razmišljanja i zaključke naveli su me Filmski susreti u Nišu, i to jubilarni, pedeseti po redu, kad je trebalo da se atmosfera jubileja oseti i na Letnjoj pozornici niške tvrđave.
Naravno, nisu Filmski susreti najbolji (odnosno: najgori) primer niške provincijalnosti, ali eto kad sam se već njih setio…
Elem, festival je te godine podsećao na sve samo ne na jubilej. Dovoljno je reći da nigde nije bilo naznačeno u koliko časova tačno počinje program, pa je publika dolazila već od osam sati uveče (računa se da tad počinju sve takve manifestacije), a voditelji bi na binu izašli otprilike četrdesetak minuta docnije, valjda kad bi tribine bile dovoljno ispunjene. Toliko o organizaciji u čaršiji koja preferira da bude kulturni centar ne samo svoje južne, jugoistočne, nego valjda i cele Srbije.
Razume se da nije sva krivica na organizatorima.
Upravo se na Filmskim susretima lepo moglo videti da kulturu najviše uništavaju oni koji se pojavljuju tamo gde im nije mesto, koji gledaju ono što ih ne zanima, koji posećuju manifestacije samo zbog hvalisanja na društvenim mrežama. Posebna je priča što takvi ljudi očigledno ne znaju ni osnovna pravila ponašanja koja su se nekada poštovala i u najzabačenijem selu dok se meštanima prikazivao partizansko-propagandni film, ali danas se ta pravila ne poštuju čak ni u jednoj varoši koja bi da u kulturološkom pogledu dostigne nivo prestonice.
I dok je na velikom platnu išla projekcija filma, mogli smo jasno da čujemo kako neko u publici sasvim normalno razgovara telefonom, kao da je na ulici; mogli smo da vidimo neprestana fotografisanja i tagovanja; pritom su tu i tamo neki ćaskali između sebe, kao da su u parku. Na stranu to što je dobar deo publike kasnio i zauzimao mesta kad bi film već odmakao – šta li su onda videli od filma i kako su mogli da shvate priču…
Razvodnicima je očigledno bilo naređeno da puštaju gledaoce i nakon početka filma, tako da se ovde primitivizam publike pomešao i srodio sa krajnje licemernom organizacijom. Licemernom – jer ako je organizaciji Filmskih susreta bilo najvažnije da tribine budu popunjene po svaku cenu, a pritom se dopušta da razvodnici i zakasneli gledaoci ometaju one koji uveliko prate dešavanje na velikom platnu – to se ne može nazvati drugačije nego licemerjem, kada nekulturu dopuštaju upravo oni kojima je dužnost da propagiraju kulturu.
Ako bismo pomislili da je neko bacio pare tako što je platio kartu za celo veče a došao da odgleda samo polovinu filma – prevarili bismo se, jer takvi „marljivi“ gledaoci nisu ni plaćali svoje karte. Mnogi su tih dana kročili na Letnju pozornicu zato što im je to bila stranačka dužnost, pošto su karte besplatno dobili preko političkih partija! I onda se ne treba čuditi kad takvi gledaoci, koje očigledno ne zanima ni festival ni domaća kinematografija, ćaskaju tokom projekcije filma ili neprestano gledaju u telefon kako bi videli reakcije i komentare na objavu da se upravo nalaze na Letnjoj pozornici. Istina, takvoj „publici“ je i potrebno da preko društvenih mreža pokazuje svoju navodnu zainteresovanost za kulturu i umetnost, jer drugačije im niko ne bi ni poverovao. A ni sami sebi ne bi drugačije poverovali da su zaista kulturni.
Zašto se sve to dešava?
Zato da bi se, na jedvite jade, pokazalo da pasionirani ljubitelji sedme umetnosti postoje tamo gde očigledno više ne postoje (bar ne u velikom broju); zato da bi jedna palanka pokazala kako ne zaslužuje etiketu provincije.
A baš se to i pokazuje na ovaj način!
Ne može se publika dovlačiti na silu, naročito ne bi smelo da se pripadnici političkih stranaka pretvaraju u navodne gledaoce, jer baš u toj situaciji oni pokazuju svoje pravo lice, ali, što je još gore, istovremeno ruže lice svog grada.
A koliko Nišlije poštuju svoj grad, videlo se poslednje večeri festivala. Nakon što su glumcima podeljene nagrade, prikazana su dva filma izvan konkurencije, pri čemu je kao poslednji film ostavljen dokumentarac pod nazivom „Stari Niš – moj Niš“, čiji su autori glumci niškog Narodnog pozorišta. Međutim, čim su se nagrađene filmske zvezde sklonile, Letnja pozornica je odjednom počela da se prazni bez obzira na to što je unapred rečeno da će jubilarni Filmski susreti biti zatvoreni filmom o starom Nišu. Broj gledalaca koji je ostao do kraja i odgledao ovaj dokumentarac zaista je mizeran. Toliko o Nišlijama ljubiteljima sedme umetnosti i poštovaocima svog grada!
Ima nade da se Niš izdigne iz duha palanke i da opet bude grad dostojan Konstantinovog imena, ali dokle god se to bude pokušavalo organizovanjem manifestacija samo radi manifestacija, a koje će pratiti nezainteresovana i na silu dovučena publika – dotle će stari Naissus s pravom nositi etiketu sa naslovne strane čuvene Konstantinovićeve studije.
Odavno je rečeno da ne treba prosipati bisere pred svinje!
Možda sam malo preterao sa ovom metaforom…
Sve i da jesam, ništa strašno, jer ionako će ovo što sam rekao kod mnogih biti shvaćeno kao još jedno uzaludno filozofiranje i lamentiranje nad dragim gradom kojeg su nabeđeni i neiskreni ljubitelji umetnosti do krata pretvorili u primitivnu palanku.
A kad je filozofiranjem usred palanke moglo nešto da se postigne…
To je najbolje znao Radomir Konstantinović, a znao je to i Konstantin Veliki, rimski car rodom iz provincije. Tada Gornja Mezija sa vojnim logorom kod Naissusa, danas Jugoistočna Srbija sa mnoštvom manjih palanki, ali i jednom velikom i upadljivom, baš zato što dotična varoš na silu pokušava da ne bude palanka – ali uzalud!
