1.
Nije u srpskoj književnosti mali broj pesnika koji su prerano napustili ovaj svet, ali ima i među njima onih koji su, svesni svog nadolazećeg i neizbežnog kraja, pokušali da dotaknu večnost kroz poetsko stvaralaštvo kako bi na taj način osvojili besmrtnost i beskrajnost, makar i posthumno ako već ne za života.
I pesnik Paun Petronijević svojim je radom pokušao da dosegne, kako bi sâm rekao, krajnje granice neba i svemira, ali ne samo što se to nije ostvarilo za pesnikova života, nego je i nakon njegove smrti trebalo da prođe dosta vremena dok stihovi nisu ponovo pronašli put do knjige, odnosno do publike, odnosno do besmrtnosti.
Petronijević je živeo otprilike u istom periodu i približno isti broj godina kao i Branko Miljković, no ipak mu nije pošlo za rukom da dostigne onu slavu koju je dostigao tvorac zbirke Vatra i ništa. To što je Petronijevićev život prekinut onog trenutka kad se od pesnika najviše očekivalo svakako je veliki gubitak za srpsku poeziju, jer moglo bi se bez preterivanja reći da je Petronijević bio na tragu one duhovnosti za kojom je mnogo ranije bio pošao Momčilo Nastasijević, pesnik koji je takođe bio prekinut smrću pre nego što je ostvario zamišljeni poetski cilj i savršenstvo. Ipak su Nastasijevićeva i Miljkovićeva poezija ostale da budu putokaz novim generacijama, dok Petronijevićeva poezija dugo nije imala čak ni tu sreću, pa se može reći da je, zajedno sa pesnikom, i ona umrla na neko vreme. Dok su drugi pesnici obično nastavljali da žive kroz svoje posthumne zbirke, Petronijeviću je u prvi mah i to bilo uskraćeno. Ipak, zahvaljujući nesebičnom trudu ljudi koji su se latili priređivanja i štampanja stihova iz Petronijevićeve zaostavštine, i ova je poezija ugledala svetlost dana, mada sa ogromnim zakašnjenjem.
Zbog toga je neophodno, kada se pomene ime Pauna Petronijevića, dati i neka dodatna objašnjenja, jer to ime ipak nije toliko poznato široj publici, bar ne onako kako su poznata imena Branka Miljkovića, Vaska Pope, Miodraga Pavlovića, Ivana V. Lalića, Matije Bećkovića…
2.
Rođen u Ribaševini kod Užica 1936, Petronijević je prvu pesmu objavio kao gimnazijalac u užičkim „Vestima“, da bi nakon toga sarađivao u beogradskim listovima „Zadruga“, „Omladina“, „Crvena zvezda“… Bio je član beogradskog Dopisnog kluba za knjigu i književnost na selu Srbije, a u dva navrata dobio je i Zmajevu nagradu za poeziju (1954. i 1956).
Nažalost, pored poezije, Petronijevićev život obeležila je i opaka bolest tuberkuloze, koja ga je primorala da prekine školovanje, te da ostatak života provede tražeći leka u Užicu, Knez Selu kod Niša, najzad i na Bežanijskoj kosi kod Beograda, gde ga smrt i zatiče 12. avgusta 1962, svega nekoliko dana pošto mu je objavljena zbirka pesama Pastir traži dno neba, i to zalaganjem prijatelja Milana i Milojka Đokovića, a u izboru Dobrice Erića.
Iako je Ljubivoje Ršumović povodom Petronijevićeve smrti jasno istakao da je pesnik umro „ne rekavši se do kraja“, iako je u Petronijevićevoj zaostavštini ostalo ne samo na stotine dečjih, ljubavnih i misaonih pesama, nego i proznih radova, ipak je za narednih dvanaest godina kao jedina odštampana knjiga Pauna Petronijevića ostala zbirka koja je bila objavljena pred sâm kraj pesnikova života – kao da je zaista bilo rečeno sve, a zapravo je tek imalo mnogo toga da se kaže.
Mučno ćutanje konačno je prekinuto 1974, kada je zalaganjem pesnika Todora Đurića, tadašnjeg predsednika Kulturno-prosvetne zajednice Užice, objavljena druga Petronijevićeva zbirka, pod nazivom Dobro leto, a tim povodom je trinaest pesnika kazivalo svoju poeziju na Petronijevićevom grobu.
Iako se na narednu zbirku čekalo još isto toliko godina, ipak je Petronijevićevo ime u tom periodu postalo prepoznatljivo, pogotovu otkako je u Ribaševini ustanovljena književna manifestacija „Odzivi Paunu“ sa dodelom „Paunove nagrade“ (za najbolju knjigu u tekućoj godini) i „Plakete Paun Petronijević“ (za ukupan književni rad).
Sem toga, o poeziji Pauna Petronijevića svoje su viđenje i mišljenje dali mnogi eminentni kritičari i pesnici – pomenimo Dobricu Erića, Dragomira Brajkovića, Dragišu Vitoševića, Vladetu Košutića, Slobodana Markovića, Srbu Ignjatovića, Milenka Misailovića, Peru Zupca – što je takođe doprinelo afirmaciji Petronijevićevog rada.
Nakon zbirke Pastir traži dno neba (1962) i prve posthumne knjige Dobro leto (1974), godine 1987. izlazi Petronijevićeva zbirka haiku poezije Veliko jutro (u izboru Milijana Despotovića), a zatim slede zbirke i antologije: Krv peteljke (1993), Glasom bistre vode (1993), Prebelo jedro (2006), Stan moga vida (2007), Istrgnut klas (2009), Oglas za dušu (2010), Krajnjem svemiru žurim (2012)…
Razumljivo je iz kog su razloga Petronijevećeve pesme uglavnom ostale u svojim prvim verzijama i zbog čega pesnik nije mogao da detaljnije radi na njihovom doterivanju, ali čini se da upravo iz toga proizilazi sva neposrednost, možda i naivnost, što sigurno ne bi bilo tako vidljivo da su stihovi docnije bili korigovani i posebno prilagođavani za štampu. Moguće da bi stihovi, tako dorađeni, bili kvalitetniji u umetničkom pogledu, ali bi izgubili na iskrenosti, koja je tako postala jedno od bitnih obeležja poezije Pauna Petronijevića.
3.
Poetski cilj i lirsko savršenstvo kojima je Petronijević težio naziru se već u naslovu zbirke Pastir traži dno neba, dok je u nazivu ciklusa „Krajnjem svemiru žurim“ pesnikova potraga za pravim izrazom još jače istaknuta, moglo bi se reći i definisana. Zadržaćemo se upravo na ovom ciklusu kako bismo sagledali sve Petronijevićeve napore da umetnički uobliči sopstveni kosmos i otkrije sve njegove dubine i krajeve, što je pesniku, svakom pesniku, zapravo najbolji lek protiv prolaznosti i zaborava.
Sastavljen od dvanaest pesama, ciklus „Krajnjem svemiru žurim“ predstavlja jednu borbu protiv smrti i protiv ništavila. Za sve se može naći pravi lek, a lek protiv prolaznosti upravo i leži u stihovima koji svojom snagom mogu dopreti do krajnjih granica vasione, pa sve i da te granice iznova i iznova izmiču. Utoliko je bolje što krajnja tačka sve više izmiče, jer daje inspiraciju da se potraga nastavi unedogled i da se prvobitni ciljevi ne samo dostignu, nego i nadmaše.
Veoma je uočljiv motiv usamljenosti, čak i izdvojenosti iz okolnog sveta i života, koji neumitno teče i nema vremena za setne i bolne duše. Naročito je to istaknuto u pesmama „Da nisam sam“ („Zaljubljenost“) i „Izbrojani dani“:
Da l’ je ovo zaljubljeno vreme,
il’ zbirka pročitanih knjiga?
Ne znam odakle je taj kam,
najteže je što sam sam…
Hteo bih mnogo, mnogo,
… hteo bih da skinem kam,
hteo bih da nisam sam…
(„Da nisam sam“)
Čeznem, venem i bolujem mlad,
u mom srcu umrla je nada,
večno zlato počelo da tamni,
životu su izbrojani dani.
Moj voljeni drug curu ženi,
leđima se okrenuo meni.
(„Izbrojani dani“)
Pesnik je kroz svoje stihove pokušao da pronađe način isceljenja, ali njemu nije lek potreban da bi duže živeo – jer već se pomirio sa smrću – nego mu je potreban kako bi te poslednje dane što lepše proveo, ali i da bi zahvaljujući svojim stihovima nastavio život nakon fizičke smrti.
Već i sâm naslov pesme „Pogled kao lek“ kazuje nam šta je najbolje isceljenje, dok je u stihovima ta poetska slika još više produbljena:
Ništa više ne želim do pogled taj
da zapamtim za ceo vek,
pogled jedini topao od tebe, jedini za ceo svet,
bol ako nosi smrt, pogled će da bude lek.
Pesnik zna da „neće da umre sećanje, niti da svene pogled taj“, pa neka dođe ne samo smrt nego i kraj sveta, „makar se sva vremena srušila na glavu“.
Pogled kao spasenje istaknut je i u pesmi „Tebi“:
Ah, da mi je da ponesem tvoj pogled ove večeri
kroz daljine,
kao jednu vodilju mojih ubogih nada!
O, pamtiću da nikad ne zaboravim tvoj pljusak
očiju pun miline,
i onda kada više ne budeš ljupka,
i onda kada više ne budeš mlada.
A u istoj se pesmi javlja i osmeh kao moguće isceljenje:
Osmeh tvoj ove večeri postao je za mene
poema stihova jedne strasti,
jedne želje, jedne žudnje ovalne kao sreća.
Ne samo osmeh, nego i grohotan smeh, kakav god da je, makar bio i na silu, mogao bi da prkosi tragičnoj sudbini, što vidimo u pesmi „Smejao bih se“, gde se pesnik „smehom zaraznim do kraja“, smehom „do poslednjeg uzdisaja“, smehom „zaraznim do tančina“ smeje i samome sebi „samo da ove gluposti nestanu što prije“.
Najsetnija pesma iz ciklusa sigurno je ona koja je naslovljena kao „Moje ime“, odakle se već iz naziva naslućuje sveprisutna pesnikova želja da, kad njega ne bude bilo na ovom svetu, bar njegovo ime ostane:
… tica bi pesmom slavila moje ime,
izvezen najlepšim zvukom večnosti moje nit,
dok sve vatre ne zgasnu i ne izdime.
„Pesma je samo za tebe“ – tako je pesnik nazvao one stihove u kojima je najjasnije izrazio svoju poetiku i pokazao svoju potragu za krajnjom tačkom vasione, ali istovremeno naslutio i kraj ovozemaljskog puta, nakon čega ipak ostaju neke nejasnoće i nedovršenosti:
Tu je prestala staza i ovde nema vedrine.
Ako se mesec pojavi, biće krvavo žut.
To što se pesma k’o slutnja nazire iz daljine
na talasima reke imaće varljiv put.
Međutim, iako je na ovozemaljskoj ravni sve gotovo, to ne znači da je pesnik potpuno iščezao:
Vidiš li sjaj preko neba i tražiš pogledom zvezdu,
koja lomljavu želi i krajnjem svemiru žuri.
Središnja strofa data je veoma mračnim bojama i jasno se iz nje može nazreti aluzija na neizdrživu bol koja prethodi smrti:
Tu su prepune grudi, opipaj, osetićeš koliko boli
i vene cveće u bašti i nema kiše da kane.
Joj! Vrisne nebo za suncem, osećaš koliko voli
i noć uporno davi i nema zore da svane.
Smrt je takođe jedan od dominantnih motiva Petronijevićevih stihova, ali to ne znači da se na odlazak sa ovog sveta obavezno gleda kao na nešto krajnje tragično. Da i sama smrt može biti lepa, pa čak i lepša od života, pogotovu onda kad je izazvana patriotskim činom, istaknuto je u pesmi „Poruka u predvečerje“:
O, znaj Sele, od svake lepote
koju život može dati,
lepše jeste kad naše živote
za Slobodu treba darovati.
Pesme Pauna Petronijevića nesumnjivo su izvan svih stega i granica, a i kad peva o nečem konkretnom, pesnik to uznosi do neslućenih kosmičkih visina. Na taj način su i ruralni motivi, iako nesumnjivo nadahnuti rodnom Ribaševinom, mnogo više od zavičajne nostalgije, a tek nema govora o nekom lokalpatriotizmu, tako prisutnom čak i kod nekih pesnika koji su danas mnogo popularniji od Petronijevića.
Često su upravo motivi seoskog života i prirode, poneseni iz detinjstva i mladosti, iskorišćeni kao savršena alegorija čije rešenje pronalazimo u naslovu, kao što je slučaj sa pesmom „Preljuba“:
Jesenjih sam se krušaka
kroz duge noći naslađivao.
Zubima mladalačkim grizao sočno tkivo,
i bežao sam, bežao, i sa čežnjom se skrivao –
dok je neko slutio mržnju
i na mene mu bilo krivo…
I u pesmi „Beline jutra“, koja bi se mogla okarakterisati kao čisto deskriptivna, Petronijević se teško odvaja od vasione u čijim nesagledivim granicama mu stihovi obitavaju:
Sviću nevino jutra stidno u daljini
i zvezde u smehu ginu gore u svemiru.
Upravo su ruralni motiv iskorišćeni za stvaranje jedne – nazivimo je tako – autobiografske alegorije: svestan svog skorog fizičkog kraja, pesnik se svim silama trudi da za života pruži sve od sebe, pa ako on „svene“, da bar budu spaseni njegovi stihovi koji će ostati u amanet novim pokolenjima:
Ne treba ostaviti buket cveća da svene
na steni kraj izvora.
Mahovinom pokriti makar da rosu
sačuva na prašnicama –
ili granja nalomiti setnih čestica od bora
i hlad napraviti otkinutim nadanjima,
nevinim čašicama
(„Amanet“)
„Pesma je samo za tebe“, čije smo pojedine stihove već navodili, upravo se i završava metaforom koja je inspirisana motivom iz prirode, a čime pesnik ponovo izražava svoju želju da kroz stihove nastavi život nakon smrti:
Misli cvet da neće miris sa pčelom da plodi,
a tu je umrla pčela i cvet je postao med.
4.
Priređujući Petronijevićeva dela za štampu, Milijan Despotović je naslov ciklusa „Krajnjem svemiru žurim“ uzeo za naziv zbirke u celini, ali ipak nije taj ciklus stavio na prvo mesto, nego zbirku otvaraju dve pesme koje čine poseban ciklus pod nazivom „Muzika prekinute žice“ – i ovaj naziv, kao i onaj na koricama, precizno oslikavaju ne samo Petronijevićev rad, ne samo Petronijevićevu tragičnu sudbinu, nego i vrednost njegovih pesama koje su, iako sa vidnim zakašnjenjem, ipak našle svoje mesto u mikrokosmosu čitalaca, pokazavši da vredi tražiti krajnju tačku u beskraju.
Petronijević je hitao granicama vasione, ali je sve vreme imao jedno na umu: nema kraja, ali se i beskrajnost može dosegnuti ostvarenjem savršenog poetskog izraza. Upravo zato što je znao da nema krajnjih granica svemira, Paun Petronijević je sve žurnije išao ka njima, sâm postavljajući sve više ciljeve i beskrajne domete.
