Sigurno je, bar na prvi pogled, delovalo arogantno, isforsirano, pa možda i neiskreno kada je američki pisac Džek Keruak 1948. u jednom momentu skovao termin „Beat Generation“ želeći da najefektnije opiše tek stvoreni kulturni pokret kome je sâm pripadao, a koji su činili mladi intelektualci i umetnici stasali na ulicama Njujorka u godinama nakon Drugog svetskog rata.
Nazvati sopstvenu generaciju „umornom“ i „odbačenom“ moglo je delovati kao usiljeni pokušaj novog naraštaja da živi boemski, buntovnički i nekonvencionalno, sve i kad za to nema dobrih razloga. Međutim, i vreme i konkretna dela pokazaće da se pripadnici „beat“ generacije nisu pretvarali u svom revoltu, nego da su se s razlogom izdvojili od mase i suprotstavili joj se svojim stvaralaštvom. Može se čak reći da je, u ovom slučaju, kontroverzan termin i dobrovoljno svrstavanje na stranu autsajdera doprinelo da pokret postane još jači.
Nije samo reč „beat“ u Keruakovom izrazu delovala pretenciozno, nego je i sâm pojam „generation“ trebalo da unapred naglasi kako se radi o jednoj značajnoj grupi ljudi spremnoj da svojim hrabrim i šokantnim potezima uspostavi nove tendencije i ostavi neizbrisiv trag u savremenoj američkoj književnosti. Sa druge strane, naziv „Beat Generation“ opet je mogao izgledati kao suvišna aluzija i veštačko povezivanje sa nekadašnjom „izgubljenom generacijom“, maltene kao puko kopiranje načina života onih umetnika koji su pripadali jednoj minuloj epohi.
Podsećanja i poređenja radi, spomenimo da su „izgubljenu generaciju“ činili američki pisci nastanjeni u Parizu nakon Prvog svetskog rata, a termin je prva upotrebila Gertruda Stajn, mada je zaživeo zahvaljujući romanu Sunce se ponovo rađa Ernesta Hemingveja. Osim Hemingveja i Gertrude Stajn, ovom su krugu pisaca pripadali i Tomas Sterns Eliot, Ezra Paund, Frensis Skot Ficdžerald – imena koja su nesumnjivo ostavila traga u svetskoj književnosti, uprkos tome (a možda i zbog toga) što su njihovi životi neprekidno bili prožeti porocima, avanturama i aferama.
Dakle, prvo što predstavnike „bitničke“ književnosti (ne baš srećno skovan srpski termin) povezuje sa „izgubljenom generacijom“ jeste činjenica da su se oba pokreta formirala u godinama nakon sukoba svetskih razmera, samim tim i nakon velikih promena. Pritom se ne misli samo na političke i socijalne promene, nego mnogo više na promene koje se, nakon takvih događaja, javljaju na duhovnom i psihološkom planu pojedinca, što je svakako najbitnije za nastanak novog umetničkog pravca.
I zaista, da Džek Keruak (1922–1969) nije imao ličnih nesuglasica i nedoumica sa pronalaženjem sopstvene pozicije u posleratnom američkom društvu, pokret „beat“ verovatno nikada ne bi bio takav kakav je bio. Ipak, iako se Keruak smatra tvorcem naziva, za promovisanje samog pokreta najzaslužniji je Džon Klelon Holms (1926–1988), koji je 1952. objavio roman Go istovremeno kad i manifest „Ovo je ’beat’ generacija“ (tako je Holmsov roman značajan za „beat“ genaraciju onako kako je Hemingvejev roman Sunce se ponovo rađa bio značajan za „izgubljenu generaciju“).
Pored Keruaka i Džona Holmsa, kao tvorci njujorškog „beat“ pokreta uzimaju se Vilijam Barouz (pseudonim Vilijem Li, 1914–1997) i Alen Ginzberg (1926–1997), a značajan su doprinos dali i Gregori Korso (1930–2001), Lisjen Kar (1925–2005), Herbert Hunke (1915–1996), Nil Kasadi (1926–1968), kao i Barouzova supruga Džoun Volmer (1923–1951) i Keruakova supruga Edi Parker (1922–1993). Pokret je imao i ogranak u San Francisku, gde su Keruak, Ginzberg, Korso i Kasadi takođe živeli neko vreme.
Jedna od najbitnijih osobenosti „beat“ književnosti jeste i brisanje granica između realnosti i fikcije, odnosno unošenje brojnih autobiografskih elemenata u dela, a kako su i sami životi pisaca bili obeleženi kontroverzama, uz gotovo neizbežno konzumiranje droga, naglašene seksualnosti i drugih niskih poriva (Ginzberg je, na primer, javno isticao svoju homoseksualnost i konzumiranje LSD-a), pa i neretkih prelazaka na drugu stranu zakona (Hunke je bio sitni kriminalac, Korso je u zatvoru napisao svoju poeziju, Barouz je pod uticajem alkohola i droge ubio svoju ženu, a Kar je bio osuđen za ubistvo u samoodbrani, dok je tom prilikom Keruak odležao deo kazne kao saučesnik u prikrivanju zločina) – otuda su i njihove knjige predstavljale jedan težak krik bunta, često i destrukcije (antikapitalistički i antiimperijalistički stav), pa i pesimističkih pogleda na budućnost (Barouz je predvideo da će sida u narednim decenijama postati veliki problem), ali su ovi ljudi istovremeno bili i neumorni hedonisti koji su tragali za jednim novim smislom, što se najbolje ogleda u interesovanju za egzotične religije poput hinduizma i zenbudizma.
Pored već pomenutog Holmsovog romana Go, kao značajnija dela „beat“ književnosti izdvajaju se Ginzbergova kontroverzna poema Urlik i Barouzov naučnofantastični nelinearni roman Goli ručak, ali se i danas kao najpoznatije i najreprezentativnije delo uzima Keruakov roman Na putu, gde dvojica prijatelja Sal i Din (zapravo su to Keruak i Kasadi) putuju kroz Ameriku autostopom, pritom odbacujući dominantne standarde i shvatanja, a istovremeno tražeći smisao u umetnosti, seksu, drogama, džezu… Činjenica da je roman napisan 1951, ali da je objavljen tek 1957, i to u ispravljenom i cenzurisanom izdanju, samo ide u prilog svim prethodnim tvrdnjama koje definišu pomenuti književni pravac kao previše šokantan u očima tadašnjeg društva. Ipak je roman nakon objavljivanja dobio pozitivne kritike, a stekao je i kult među mladima, te su na taj način pripadnici „beat“ generacije definitivno postali poznati široj javnosti. Inače, Keruak je ceo roman Na putu napisao u vidu jednog pasusa, bez strogih gramatičkih pravila, i to na jednoj rolni papira dugoj 36 metara – ta je rolna prodata 2001. na aukciji za 2,43 miliona dolara!
Međutim, koliko je ovo delo postalo popularno, toliko je bacilo senku na druga takođe značajna dela istog pokreta, pa čak i na sva ostala dela Džeka Keruaka, koji više nikada nije ponovio takav uspeh, te se zbog toga razočarao i ubrzo povukao iz javnosti.
Ako bi pripadnike „beat“ generacije, uprkos svim nekonvencionalnostima, trebalo ipak svrstati i ukalupiti u određeni književni pravac, može se reći da su svi oni, manje ili više, bili pod nesumnjivim uticajem evropskog egzistencijalizma, dok im sama dela uglavnom pripadaju modernizmu, mada sa primesama postmodernizma, kao što je konkretno slučaj sa romanom Na putu.
Ne samo zbog Keruakovog povlačenja i smrti 1969, nego i zbog sve slabije književne produkcije ostalih pripadnika „beat“ generacije, ovaj se pokret maltene sâm od sebe raspao, ali je zato udario temelje novim pokretima naredne generacije, od kojih će svakako najvažniji biti hipi-pokret i kontrakultura. Nesumnjivo je veliki značaj „beat“ književnosti za docniju seksualnu revoluciju i uopšte za popuštanje cenzure u američkoj javnosti, a i čuvena generacija koja je izražavala bunt protiv vijetnamskog rata mogla je mnogo toga da crpe iz dela Keruaka, Ginzberga, Barouza…
Ako ne drugačije, dovoljno je navesti značajna imena koja su svoje uzore videla u „beat“ piscima, pa će tek onda biti jasno koliko je fenomen zvani „Beat Generation“ ostavio traga – čim se njegovim sledbenicima smatraju književnici Majkl Murkok, Norman Spinrad, ali i muzičari Bob Dilan, Tom Vejts, članovi grupe The Doors…
