Teško mi je da sedim u stanu,
jednolično sve je već postalo,
umesto da knjigom lečim ranu,
napolje bih da izađem malo.
I slučajno da naiđe neko,
u razgovor sa njime da stupim,
opet muku blažim lažnim lekom
učinivši još jedan dan glupim.
Kažem sebi, nikud neću ići,
za učenje imam celo veče,
al’ presedim – na šta ovo liči! –
sve me guši, već nekuda krećem.
Zovem redom, neko će izaći,
ispit čeka, ja od knjiga bežim,
a znam dobro, samo dane traćim,
svejedno je da l’ šetam il’ ležim.
Neće vreme da stane zbog mene,
nit će biti baš sve kako želim,
hrabrost treba da se napred krene,
a probleme rešavaju smeli.
