Гружански хроничар и песник Дуле Божовић, о себи не воли да прича, а радо приповеда путницинма намерницима, групи туриста или појединцима, гостима који су свратили на чашицу разговара у његов кућу у варошици Борча. о историји ским чињеницама записаним само он зна где! Уобичајено је затећи га у дворишту његове куће у Шпанском стилу која одудара архитектуром и својом жутом бојом од околине . Седи на троношцу чита новине, али не данашње, јучерашње, већ из прошлог и претпрошлог века. Привлачи пажњу медија и често га можемо чути на радију и видети у „ТВ емисијама” о сеоском туризму. Код њега нема ништа кратко и на брзину, прича петнаестак минута до сат времена, не губући нит приче. У напетости држи слушаоце својим специфичним акцентом, бојом гласа и чудом од енергије, оживљава давне битке на бедемима разрушених градова, манастира, цркви, поораних друмова као и највеће јунаке и велможе Српста посебно Средњега века, које смо сместили у заборав.
За себе каже искрено да јесте и није школован. Пре свега због материјалне ситуације није завршио високе редовне школе. Од ране младости књига га је повукла, завршио је ванредно пољопривредну школу у Тополи. Писац је и коаутор више књига и хрониока из области историје. Књигу песама „Борач у стиху” издао је 2002. године. За свој рад добио је признања од „Културно просветне заједнице Србије”, две златне значке од општине Кнић и шест повеља од ликовне колоније „Гружанска јесен”. Драге су му две књижевне награде „Хаџи Драган” књижевних новина „Свитак” за песме на тему средњевековне историје. Са песницима 
Књижевног клуба Живадин Стевановић из Кнића издао је збирку песама „Дворац од речи”. Планира самостални пројекат „Знаменик”, песничку књигу са најлепшим песмама о духу витештва Борач града коју жели да заврши до краја године.
„Нисам неук већ самоук”. Све моје образовање је било резулат укупног учења, а не читања у мојој кући, на њиви и на литицама Борачког крша. Од детињства су ме привлачиле приче борачких стараца. Оне су ме одгојиле, уздигле су ме живе речи о историји Гружанског краја, „Града Борча”, витештву Облачића Рада и тд… То су ми били путокази и инспирација ка мом проучавању историје, археологије и књижевности набраја Душан своје најважније мотиве.
Као младић упознао је Живадина Стевановића, првог хроничара Груже, песника, писца, путописца а председника најмање општине на свету, Брестовца. Човека који се може похвалити да је причао са Николом Теслом и са највећим људима 1939. годинене на Великој светској изложби у Њујорку. Искусни пустолов који је продао два хектара имања да обиђе свет први је уочио његов потенцијале. Препоручио му је да проучи светске класике Толстоја, Тургењева, Мопасана , Балзака. Српске реалисте Јанка Веселиновића, Глишића, Светозара Ранковића а највише ствараоце који су писали о Српском патритизму, догађајима и људима са села.
– Отворио ми је своје срце и библиотеку од две хиљаде књига коју сам користио као своју. Од Живадина узимам на читање „оно највредније за мене” новине: Српске новине, Првду, Време, Шумадијску демократију. Имао је све бројеве Политике од првог броја па до броја на дан своје смрти 1981. године. Његова жена Борика је све књиге уступила Матичној библиотеци у Книћу. Морам споменути и мог „учитеља” Радисава Раденковића (још је жив) који ми је дао на располагање своју приватну библиотеку. Прочитао сам све књиге у Книћанској библиотеци и добио сам три дипломе од исте институције (1976, 1978, 19799) као нај активнији читалац.
Увек се дружио са старијим људима, старијим од његовог оца Милића, упијао њихове бесде у оближној кафани. Приче из ратова и историје забележио је у педесет свески и намерава да их објави „кад тад”.
-Волео сам оца ко бога, али никад ми није дао паре за књиге. Није волео ни да ме види да читам књиге и новине у кући! Увек сам носио на њиву или ливаду књиге и свеске. Радим па седнем да нешто прочитам или запишем. Моју љубав према књизи мој отац, прави домаћин није волео и стално ми је пребацивао. Остави књигу, „треба да будеш добар сељак”, „књига ће да те упропасти”, „занемарићеш кућу и земљу” присећа се Душан неуспелог преваспитања и успомена из детињства.
На Петровдан 1966. године за вашар у Борчу, отац му даје паре да купи одело и да се замомчи.
Одем ја у Крагујевац, право пред књижару Просвете. Станем испред излога и видим комлет књига Душана Барањана. Златотиск, црвени повез, цена која одговара суми у мом џепу. Ломим се преко пола сата, „дал да купим, шта оцу да кажем”, али уђем и све паре дам за комплент књига, присећа се Божовић.
Родитељи траже да виде одело, сакрива се и стално је у послу по пољу. На црвено слово, вађер „Петов дан”, није има изговор.
-Дај да видим како си одело купио, пита га отац, иначе прослављени голман сеоског фудбалског клуба Борац, пре одласка на утакмицу да брани.
Стегнем срце и кажем шта сам урадио. Истукао као ме као нико и никад у животу. „Још ми звоне шамари у ушима” и донесем одлуку да одем од куће да се осамосталим и радим, стегнути усана и са горчином у гласу
Прво се запослио као пољопривредни техничар у школи у Тополи. Тешко живео, од уста одвајао и куповао књиге. Почео да ради као сезонски радник у пољопривредним задругама и код сеоских домаћина, не либећи се физичког рада земљњорадника, дрвосече, од чега се и сада издржава.
Паралелно ради на неколико пројеката и треба да очекујемо више књига из историје Србије, пре свега Груже, Борча, Шумадије. Највећа жеља му је да напише подебелу књигу о Средњевековној историји ових области у којима ће опевати: Записе, изворе, чесме, Цркве, Манастире и споменике.
Радо се сећа најшколованијих и угледнијих борчана, професора ,Игрутина Стервића, научника који је написао актуелну „Граматику Српског језика” и заборавњену акцентолигијски документ „Шумадијски говор у Гружи с особитим освртом на акценте”. Као и његовог прерано приминулог сина академског сликара Јована Стевовића.
-Борач је Јовану био највећа инспирација и он је био идејни творац сликарске идеје о Ликовној колонији у Борчу. За нас сељаке чудо, Борач му је био највећа инспирација, „левајом” је сликао старе куће, пејзаже, портрете житеља и нарочито надахнуто „његову” долину Борачке реке са сетом се присећа пријатеља Душан.
Умећем живљења Божовић, без помоћи друштва отрже од заборава ископине, одбачане предмете сеоских школа, домаћинстава ратара и ратника.У његовим собама – галеријама на зидовима слике и фотографије Борачког крша, столове и витрине красе археолошке збиркрке неолита, бакарног доба, гвозденог доба, старог Рима и остаци средњевековног Града Борча. Ту је и документација из ратова, Карађорђевог устанка, па све до Другог светског рата.
Његову библиотеку на којој би му позавиделе библиотеке и музеји красе: „Казнитељски законик за књажевство српско” из 1860 године „Протоколи Народне Скупштине одржане у Крагујевцу 1870. и 1872. године у Крагујевцу, Српске светише на истоку издате 1870. године, српског митрополита Михајла Јовановића. Ту у и ретки стрипови посвећени његовом родном месту.
– За збирке постоје заинтересовани, али да паре не дају. жали се Душан на „институције културе кој занају само дај”!
Зна на памет четири књиге које су водиља његове визије о пезији. Научио их је као млад човек: Песме Милена Ракића, Крваве цветове Војислава Илића Млаћег, Косовске божуре Драгољуба Филиповића и наравно „Песме” Ђуре Јакшића.
– Њихове фотографије сам урамио и ставио изнад мог кревета. На пољу док радим понављам њихове стихове, тврди Душан али и његове комшије.
Његов живот су описали многи новинари, сваки из свог угла и времена. Из штурих текстова можемо видити све оно што што Душан Божовић неће признати ни себи ни другима. Славица Берић из Политике 1990. године у њему је видела „Археолога са плугом”, сељака, „заљубљеника у историју” који оре, жање лети, купи шљиве а кад окује лед од досаде истражује, проучава и прави своју завичајну библиотеку.
„Историја у соби” аутора „Б . В . ” у Вечерњим новостима одмах после Политике описује хобисту и велича вредности Душанове збирке. Сведочећи да трговцима историским експонатима „ни за велике паре” није хтео да прода уникате из своје збирке! „Камена књига предака” 2004. године у Политици Бошка Ломовића, описује зрелог Душана Божовића, Дулета
„Живи сам, а није сам.” У неколико соба много предмета материјалне, духовне, културне вредности. Поседује доказе да је Борач био насељен у неолиту.
„Борач у Гружи” ректора Филозофског факултета у Нишу, професора Алерксандра Керковића објављује у предговору хроику „Град Борач”, и збирку „Песме о Борчу” са фотофрафијама из његове документације. Пофесор свом сараднику у предговору верификује сва његова занимања и титуле реченицом:
„Душан Божовић, житељ села Борач, земљорадник, али и истраживач, историчар, археолог, песник….. приповедач о Кршу, Борачкој реци, Јешевцу…“
