Mili Bože, čuda velikoga!
Da je kome pogledati bilo
kako s’ječe vojvoda Momčilo,
kako krči druma niz planinu;
više tlači konjic Jabučilo
neg’ što Momčil’ britkom sabljom sj’eče;
– Ženidba Kralja Vukašina
Sredinom 14. veka, prilike u Balkanu su bile jezivo nesigurne. Uveliko je vladala Kriza poznog srednjeg veka, države su se parčale i slamale, a osmanska opasnost je uveliko vrebala (kako na Balkanu, tako i u Maloj Aziji). Bilo je nestabilno i nesigurno vreme, hrišćanske snage su se krpile da ostanu relevantne, a, narodski rečeno, svaka šuša je sebi cepala teritoriju i proglašavala se nezavisnim vladarom. Pokatkad bi to otcepljivanje koja veća sila u regionu (smešan naziv, barem u tom periodu) i opravdala dodelom titule. A pokatkad bi ličnost vezana za taj period bila toliko uticajna da bi isplivala i ostala deo narodnog sećanja. Jedna takva osoba je bila izvesni vojvoda Momčilo iz Bugarske.
Naravno, ovo „vojvoda“ mu je iz narodne poezije. Istorija nalaže da je dotični paor iz nižih staleža srednjovekovne bugarske države titulu dobio tek nakon mnogo borbi za Vizantince, pretežno za njegovo učešće u građanskom ratu 1341-1347. godine, kada dobija titulu sevastokratora. Kasnije će izmamiti i titulu despota, premda se istom neće dugo podičiti. Ono čime se može podičiti jeste učešćem u Bici kod Periteoriona, gde se sudario sa ujedinjenim snagama Vizantinaca i Turaka, pritom izginuvši. Naravno, nije njegova pogibija razlog za diku, već razlog pogibije – naime, mnogo meseci pre bitke, Momčilo je proglasio nezavisnost jedne oblasti Rodopa koja se zvala Meropa, a koja je bila krcata hajducima, lopovima, ubicama, napasnicima, itd. I tu nezavisnost je branio bukvalno do poslednjeg daha. Naravno, odabran je da bude predvodnik date oblasti jer je i sam bio hajduk, te je mogao komotno da sastavi solidnu četu za gerilsko ratovanje. A svoje usluge je podjednako davao i Vizantincima i Srbima i Bugarima i Turcima (i od istih dotične usluge počesto i povlačio). Drugim rečima, Momčilo je bio snalažljiv vojskovođa i, barem kasnije, ambiciozni vlastelin, što ga je na kraju i koštalo glave. Ali njegov tvrdoglavi otpor Vizantincima, otprilike kao i poznata izjava Marka Mrnjavčevića pred samu Bitku na Rovinama (gde moli Boga da on prvi izgine ali da hrišćanske snage pobede) je od jednog regionalnog i malo poznatog (uslovno rečeno) plemića kreiralo narodnog heroja više nacija čija legenda živi i dan-danas. Kod Momčila je pride ta legenda i jača nego kod Marka jer je, naposletku, Momčilo potekao iz naroda, dok je Marko već bio iz etablirane kraljevske porodice.
Momčilo je, pored narodne poezije (kod Bugara i kod nas) zakoračio i na stranice stripa; godine 1988., kao specijalno izdanjce časopisa „Duga“ i izdavačke kuće „Septembar“, izlazi malecki strip album „Vlastelin Merope“ koga je napisao Kostadin Kostadinov (da, to mu je puno ime) i nacrtao Konstantin Georgiev. Tiraž od 120,000 primeraka deluje poviše za jednu (još malo pa) postživkovljevu Bugarsku, a pogotovo za jednu državu na Balkanu, pa mi eto pođe suza kad vidim tu brojku. I tu je otprilike jedino mesto gde sam suzu i pustio. Ostatak ovog stripa je jedno prijatno opuštanje, jedna nimalo pretenciozna priča o junaštvu i čojstvu na Rodopima u neka neveselija doba.
Ovaj strip se dotiče istorijskog Momčila, to je tačno. Ali glavnina priče nije zapravo istorijski događaj već, koliko sam uspeo da istražim (a dozvoljavam sebi da grešim), jednu od legendi vezanih za Momčila. Opet, pitanje je i da li je legenda autentično narodna ili je kreacija Kostadinova. Mada svakako ne menja stvar. Gro priče se svodi na to da Rajko, Momčilov prijatelj od detinjstva, mladim dečacima priča priču o Momčilovom junaštvu i poražavanju jednog zlog bojara. Priča je maltene arhetipska: junak načuje o belaju, neprijatelj preti, junak se reši na lukavstvo, vojnici sa sve junakom prerušeni (u ovom slučaju u kukere, i.e. svojevrsne „šamane“ koji vuku poreklo još od Tračana) upadaju kod neprijatelja neprimetni, element iznenađenja proradi, junaci pobede, a negativac je pošteđen i ponižen pride.
Crno-bela, ne preterano komplikovana priča. Tu nema dileme. „Vlastelin Merope“ je toliko jednostavan da se čak i na bugarskom čita neverovatno brzo. A stil crtanja je klasični realizam, onakav kakvog je Hal Foster svojevremeno rabio. Drugim rečima, ovo je jako dobro štivo za decu, iz više razloga. Naravno, prvi je taj što se brzo čita. Drugi je taj što na interesantan način uvodi učenika u istoriju jedne zemlje i nagoni na dodatno istraživanje. Takvih dela je danas malo („Miloš Obilić i ala iz rudnika“ je najpodesniji domaći primer od pre deceniju i kusur), ali se polako nanovo pomaljaju u zadnje vreme („Pčelicina“ edicija „Epski junaci u stripu“ je recimo na dobrom putu). Uz to, velika je greška ne odraditi reprint ovog reprezentativnog dela. Naposletku, sve kopije trenutno u opticaju su u izuzetno lošem stanju zbog kvaliteta papira i ne preterano dobrog poveza (jedna klamarica drži čitavu hrpu papira koji su neravnomerno isečeni i krune se; nije dobar znak, ne).
Tu dolazimo do predložnog dela ovog teksta. Da li vam preporučiti „Vlastelina Merope“ ili ne? Pa, ukoliko rade reprint, onda definitivno da. Ukoliko kupujete polovnu verziju od pre skoro 35 godina, očekujte da će biti u nezavidnom stanju. Pročitati ga svakako vredi, tek koliko da se uverite da koliko god da mi i Bugari imamo razlika, delimo isti propenzitet prema junacima iz naše istorije. A ako je sudeti po blurbu na zadnjoj korici „Vlastelina Merope“, pored nas i Crnogorci, Hrvati, Grci i Hercegovci neguju pesme o Momčilu. Prema tome, poput Kraljevića Marka, i Momčilo je rani kosmopolita koji spaja naizgled nespojive narode, čak i putem medija stripa.
