Име је моје, ко што је већма свијету знано, Миралем Јојић син рахметли Муарема и Анђелије, баба и матере ми, да не дуљим о томе. Оно што на овој артији уписато будне тако све до краја и да се оствари а остало на вољу вам и савест од бога дату.
Да почнем редом: неима ти љепшег за око но љепоте ове Мујове. Около моје куће све друм до друма а около златна шума, извор до извора и тица свих врста, да душу разгали. Ту би ти се и задња фукара ко паша осјећала – ево баш ко и ја, Мујо Јојић, од аганског кољена и пашјег шјемена, што кроз живот прољећех ко тица кроз ријетко грање. Имадох много чега што ми је преко било а мало од онога што ми је требовало. Свуд сам нос угуриво ко ногу у тијесну ципелу па је за чудит се како ми је и остао на овој ћошкастој глави. Да су се од љубави двори могли градит алаху би их до кољена сачинио а овако, за све срце само зна.
Прође и тај живот ко теферич и љетњем рајском дану и ево Муја гдје се сам собом сабира а неима шта много ни да сабере ни да одузме. Дуга му ријеч за кратак живот већ у бијелу артију зино ко некрст у џамију па се пита: леле, матер јој њезину, високо ли је, шиљато ли је , како до врха доћи а још теже одозгора саћи. Високо је небо за тешка човека да му душе није и луде памети никада га дофатио не би. Да не дуљим о томе јер вазда сам кратак био за важне ствари.
Ево, док на гуравом и губавом и ћоравом кљусету сјећања јездим кроз прошла времена, чудим се, ко што се луд вазда и свему чуди, како ми се то вријеме вазда чињаше широко и дубоко и дугачко, ко губер чоеку без ногу, и пред њим се осјећах ко бродоломац пред великом водом, а сад стигох до друге обале а ни до чукљева нијесам угазио. Осврћем се око себе ко кривац па не знам јел ми мало јел ми много. Све видим и све је ту само ниђе себе да опазим.
Стајао сам дуго пред овим божјим шаренилом и дивио се свему, ко сирома пред излогом варошке радње, питајући се шта ли је тек унутра кад овдје толико љепоте има, а тек сада сам, чини ми се, ушао у радњу и видим све јефтино, само што није бадава, а унутра никога неима. Или су сви већ отишли или је Мујо поранио. Ето , велим, џаба сам људима бољима од себе смећо и вакима ко што сам ја чинио весеље. Ко и свако будаласто живинче вазда сам мислио да ће нешто тек да дође пред мене, тек да се деси, а ето живот попих брзо, наискап, ко горак лијек и ту једино нијесам погрешио, јер да сам само лизуцао и сркутао било би потрајало дуже али би можда било и грче.
Ех болан,гдје ли сам у том свом лутању, бадаваџисању и јаловисању по бијелом свијету, од лудости слијеп, невидео и заобишо љепоте и чудеса која су ми тако лијепо била поредана у излогу радње у коју сам бадава толико времена блено. Ево ме и сад ђе зијам око себе у прашњаве и чини ми се ничије и туђе ствари, оком их испитујем и запиткујем: чије ли су и оклен су?
С лијеве стране, на столу ми, у чаши са плавим молованим цвијетовима, пуној чисте, здраве, изворске воде, цакле се и блијеште златни Мујови зуби. Лијепи ко и све непотребне ствари. Да их види мој рахметли бабо слатко би ме преметно преко кољена и издевето. И нека би. Он и моја матер Анђелија су ми много љепше били справили. А ове ми у Пешти уреди и углави, вадећи све здраве, један доктор, Рус и пијаница, ко и сви ми у то вријеме. Тај ти болан бијаше чудо од чоека, и све и ништа одједаред, па је ваљда таки и на онај свијет стиго. Гледај болан, сијају ко везирски дукати, само што не проговоре, а имали би и рашта. Шта су госпођица пештанских, бијелих и гузатих, изуједали. Не зна се која је била душевнија и поштенија само оно што она за дукат учини ја за по шехер Сарајева не би ни пробо. А тај Рус, луд да га премерит не мереш, кову ракије зубима дигне, лијевом је руком попридржи и из трипут испије. И нека му кад је мого. Кога је то било брига он се и чудио, а мене је било. Није лагат. Али ове његове зубе, тамо куд сам крено, нећу турат, јер ако ме бабо стрефи биће белаја. Можда ће овако сјајни неком и ваљати да се шњима, ако нема чиме другим, шепури или за кориснију ствар размени – ко зна због ради чега.
Ено ми с десне стране орман од ораха, са бијелим пауновима и гроздовима намаланим на вратима, како се ућуто и у тами притајио па ме мерка и загледа ко да ме први пут види. Кад му вратнице отворим и бијели паунови се раскриле у тај час као да се смањим и одједаред ето стоји поново мали Мујо пред својом великом тајном пуном мириса ћилимова и бијелих блуза иза којих се жуте устајале дуње и јабуке. И само чекам матер ми Анђелију да ме руком помилује по коси и најљепшу и највећу ми дадне. Их стара лудо нашта сузу арчиш. Имал сад негдје тако лијепе дјевојке у Остојића из Зворника. Неима и никад више неће бити. Девет шћери, девет љепотица у Остојића, најбогатијег трговца зворничког и све се удале ил за љекара ил за великошколца а девета, најљепша, за Муарема муслимана, младог распусника и делију – мог рахметли баба. А гдје ћеш већег јада и чемера. Српкиња болан, за муслимана у то вријеме, и гдје ћеш веће глупости од људске која је вечна била и остаће. Умало крв није пала и сједне и сдруге стране. Никад разум срце да разуме нити људска сујета и понос да се под руку са разумом уфати. Али ко срце превари у дјевојке за остало ће лако. Скочили на баба моји стричеви из фамилије да га проћерају, скочили Остојићи – крв на помолу. Али ето, вавијек поносит и обесан а само тад чини ми се мудар, Марко, дјед мој по мајци, пресјече свађу и тешки сукоб на мир окрену. Опет пара своје учини јер и Јојићи богати пребогати, Дрину су могли за ноћ дукатима да оплићају. Све се смири и стиже овај орахови орман у кућу Јојића уз све друге ствари ал откад памтим мени најдражи остану.
Давно су сви на онај свет отишли ал ето њега гдје ме сад у недоба из таме гледи и на све поново враћа ко да нису толике године заљегле иза тих бијелих паунова и гроздова. Да ми је још једаред отворити те вратнице и напити се његове ладовине и мириса, али нећу и не смијем јер тешка је суза стару будаласту човјеку ако се од срца откида.
Колико сам пута гледао како јутром сунце буди нашу лијепу Дрину, милује је и грли још уснулу а она се извија и увија низ гиздаву Босну а ево сада и мене нешто тако текну, нека милина и радост, неко мало сунашце сја из таме, из неког ћошка. Знам шта је и не дам се али тешко је одољети. Мала, од жеженог злата, птичица на навијање негдје се скрила у овој соби и ево осјећам како њен сјај пада на мене. Нејма ти спаса мој Мујага. Проклето сакато и грбаво кљусе на које сам зајашио па јездим ко скитница кроз свој живот сопствени већ протекли, ево већ ме носи кроз тијесне дубровачке уличице као кроз далеки сан. Ех љепоте и јада и дивоте и чуда од овог гуравог сна – живота. Ех пусто срце да те неимах боље би ми било а ко те неима боље да га није. Увек има те уклете, једине, праве и највеће љубави. Још једно проклество нас трошних, јадних смртника или награда – то само шејтан зна. А ту моју велику љубав однела је једног јутра бијела лађа далеко и заувјек и ето остала та птичица, тај мали поклон. Птичица на навијање од самог злата и отрова за моје срце. Све остало је завршено у Дубровнику, у тим очима, на тим грудима од свиле и кадифе. Никада је више нијесам дотакао нити ослушнуо, сакрио сам је у тами овог собичка и у њој своје срце и пјесму а ево сада је лијепо осјећам како негде у тами светлуца. Чак и пјесму чујем и поново плови бијела лађа кроз уморно Мујагино срце. Нећу да се враћам тамо гдје можда нијесам ни био. Свако има свој лажни сан у који жели да верује. Ко зна је ли све било и како је било. Штета је о свему мислити, штета мислима а камоли ријечима кварити. Ђиха раго!
Под руком ми, а да га и не спазих до сада, дуг, црни, нагорели чибук. Нека га, нека. Нека је он мени ту. Ваљао је за свога вијека ваљаће и даље.На зиду ћути пушчица лепотица. Украс младости и обести а утјеха старости спремној на утјеху. Моја није таква. Доле, испод пенџера, ко се буде помучио наћи ће у лакираном старом сандуку и један грамофон. Из Беча је. Ко поправи моћи ће и песму да слуша а ја је боље чујем овако, на овом поквареном.
Ево, и своје нове, двапут облачене панталоне остављам буразеру Асу. Да бар једанпут има куче рашта и зашта да га уједе а јок џаба зубе да тупи. А шта их је само бесник за живота садашњег у пићу и коцки и у бештијању проћердо. Мој Асо, мој буразеру, гори од најгорег ал мој, и овако ти највише од мене остаје а то је ништа. Ал ево ово ти нарочито. А ти носи ил продај – на вољу ти, Муја небрига.
Све књиге своје ( и неке још списе) књиге да чува списе да спали, не било никоме за чудо, остављам куми Низами – мада никад књига није учила. Нека их листа и сјети се Мује. Остављам јој и оно што само она и ја знамо шта је а ви не треба да знате, јер све је лепше кад га мало који зна.
Ја књига, ја шаренила бог их не убио. Много и за паметна а камоли за мене.
У Београду једном давно купим овај мој џепни сахат и увек сам се кајао због тога, јер тако вриједна стварка није за вако лења човека. Цијели божји век куцколи и минуте броји а коме и зашто то треба. Мени никад вала јер ја сам знао своје. Ево ,из ината, нека га мом стрицу Латифу Јојићу, јебо га ја, и нека му верно служи у његову дугу и никад крају приведену животу јер, ево би му, чини ми се суђено да и мени дане изброји. Ево му га па нека се сад сам прерачуњава – ја не могу више да му будем мета.
Своје љетње ципеле остављам бекријашу и пријатељу своме Ристу Бабовићу – опанчару. Носио, чуво, продо, свеједно ми и на вољу његову. Може и у излог да их тури. Његове ципеле ми много пута ноге од кијамета чувале само не знам рашта чега јер за главу нијесам имао времена.
Много ствари око мене. Више него што човеку треба. Много и за набројат а камоли гледат и са њима главу лупат. Коме ће – томе ће. И тај ће исту фајду од њих имат ко и ја.
Све што иза мене остаје ко да никад моје није ни било а што са собом носим добро ме и довде служило.
Увек сам сам себи до кољена био. Цар у души а ћифта на делу. Пара никоме нећу за трошак остављати већ оно што остаје да се уложи. Од паре вајде има колико и од добра човека. Од злог нешто и научиш а од доброг само луђи биваш.
Ви који слова ова будете бројили оно што ту и тамо ко задњу вољу поменух да поштујете да се онамо, дје ћете сви доћи, после не речимо.
Још и ово:
Шуму около моје куће посјећ па је лијепо уредит и истругат код столара Јанка и сложит иза куће под трем. То злата вреди ако се има мозга, а и што ће шума кад Муја неима да јој се радује.
Друм испред куће и изнад куће, поравнат и угладит а затим сјајнијем камењем поплочат и тако редом све до иза Јојића моста. Нек се чуди фукара а радује добар свијет.
/ новце за ова дела наћићете испод партоса у спаваћој соби ако прије тога уклоните гвоздени кревет и ноћну посуду која је тачно изнад мјеста/
И ово:
Нико мом одласку да се претерано нити жалости нити радује, мада ће будаластима бити жао а глупима на весеље, јер ја сам вазда наопако главу на раменима носио па и сада, ако ми се не устедне, тамо где се реших, остати, могу се лако и вратити.
Ко не верује можда ће и поверовати, ако за мном крене.
Миралем Јојић – Мујо звани
при чистој свијести и нечистој
савести ко што је вазда био
