Digitalizacija medija nije, niti će biti mnogim državama koje se nisu digitalizovale, slučajna.
Kako bi se najbolje objasnilo zbog čega je digitalizacija pokrenuta mora se sagledati iz dva ugla; iz ugla medija i iz ugla potrošača.
Kada govorimo o digitalizaciji iz ugla potrošača, njima ona doprinosi bolji zvuk, bolju sliku, mogućnost premotavanja programa u nazad, veći izbor programa i kanala, mogućnost gledanja televizije ili slušanja radija preko bilo kog uređaja i gledanje svetskih televizija. Ali se stvara problem, digitalni signal ili savršeno radi (čuje se savršeno, vidi se savršeno), ili ne radi uopšte. Zbog ovoga se često događa da kada naiđe neko nevreme, gledaoci/slušaoci ne mogu da vide/čuju na svojim elektronskim uređajima. Neki veruju da zato imaju mogućnost i da vraćaju program u nazad.
Drugi ugao, ugao medija, nam govori da smo se digitalizovali jer je potrošačima, odnosno konzumentima medijskih programa neophodno da sve vide, čuju i znaju u roku trenutnog vremena. Pa se zbog uvođenja digitalizacije ne moraju više koristiti ogromna vozila sa satelitskim odašiljačima, već je dovoljno da novinar ima kameru uz sebe i jedan ranac u kojem se nalazi oprema koja je neophodna kako bi se sa lica mesta, direktno putem digitalnog signala, slali snimci na montiranje ili u direktni program. A digitalizacija je, uz pomoć programa na računarima, uspela da informaciju dovede do najvišeg nivoa zabave, pa se samim tim gledaoci opredeljuju da ostanu na tim programima i prate vesti, dnevnike, emisije i slično.
Još jedan od aspekata koji nisam napomenuo u uvodu, ali je bitan i za medije i za potrošače medijskog sadržaja, jeste ekonomski aspekat. Digitalizacija je stvaraocima medijskog programa omogućila više novca, manje zaposlenih, mogućnost multipleksa i slično. Multipleks je stvoren zahvaljujući digitalizaciji pa mediji na jednoj frekvenciji mogu da osnuju koliko god žele formatiranih programa. Pa tako imamo programe specijalizovane za vesti, odnosno informativne programe, zatim za muziku, filmove, serije, zabavu, decu… Što znači da oni plaćaju dozvolu za emitovanje na jednoj frekvenciji, a imaju mogućnost da osnivaju koliko god žele programa. Pa se tako u svetu time služe kuće poput Fox-a (gde imamo Fox life, crime, movies…), National geography (junior, hd…), Disney (Disney Hd, Junior)… kod nas Pink (Pink kids, movie, film, music…), Prva (Prva plus)…
Sada koliko je program stvoren zahvaljujući multipleksu zaista dobar i kvalitetan, zavisi od kuće do kuće. Nekim medijskim kućama je cilj samo da zarade pa se ne trude da proizvode kvalitetan informativni program (koji je najskuplji jer treba dosta tehnologije, kvalitetnih novinara, urednika, montažera, kamermana…), već samo plaćaju autorske takse i prenose filmove, serije, muziku i eventualno emisije koje su sami pokrenuli. Važno je napomenuti da programi zabavnog karaktera nisu nužno zlo, ali se mora razumeti da su oni stvoreni kako bi gledaoci ostavili po strani kritičko razmišljanje i kako bi se, navodno, odmorili. A s obzirom da su oni najjeftiniji, donose ogromne zarade vlasnicima medijskih kuća, ali samo zabavu konzumentima.
Moj stav je da svaka prava medijska kuća mora, kao što je to obaveza Javnog servisa, da informiše, zabavi i obrazuje gledaoce. Ako se uočavaju sva kriterijuma, po meni, onda taj servis zaslužuje da bude gledan/slušan.
Obavezan prelazak na digitalno emitovanje za sve zemlje Evropske unije bio je 17. juna 2012. godine. Potpisnicama sporazuma je rok produžen na još tri godine, pa je tako i Srbija u potpunosti prešla na digitalno emitovanje programa 7. juna 2015. godine.
Literatura:
http://documents.tips/documents/digitalizacija.html
http://www.digitalizacija.info/
