kao da svoju unutrašnjost nosim spolja, osećam se ogoljen pred svetom baveći se pisanjem: živim kroz sopstvene reči. Znači – tudj sam. I to ne čini moju sitost. To je hleb sa dve oštrice. Gde god da zagrizeš prokrvari ti duša. Ogoljen sam, kažem, i to je dobro jer laž ne poznajem. Živim onako kako mi nalaže ljudskost. U meni nema prkosa, ni želje za osvetom, ni gordosti, ali ima obmane. Samo_obmane. Vernika sam više sreo pred zadrugom nego pred crkvom. Pijan, davao sam svoje telo kao komad tkaninine za blaženstvo. Trezan, isto to telo vraćao nazad sebi uz pridiku: Više nikada. Robijao sam u tamnici prepunoj prozora. Sagradio sam ispovedaonicu od trske u kojoj su sveštenici ulazili ćutke i odlazili omadjijani. Ja sam šaman. Vrač iz pivske flaše. Lupam šakom o sto jedino kada poželim da ubijem muvu na stolu. Nikada nisam ubio muvu na stolu. Drhtim samo pred sobom i svojom unutrašnošću koju nosim spolja. Kao orjentir. Tužnost mi nalaže da ti se osmehnem, iz pristojnosti. Dobro jutro. Umesto novina listam domaće pesnike i proverim samo hroniku da se uverim da nisam negde usput nastradao od ljudske gluposti. Ja ne grabim ka vrhu, vrh mi je pod dupetom. Mlataram nogama dok naiskap srčem vodku sa djusom od narandže i posmatram svet kradom: ja sam daktilograf. Pisaća mašina zvižduće dok je lupam. Kao da sanjam kroz trsku. Navlačim kondom na život iz predostrožnosti. Duvam u paučinu izmedju rebara da se osvežim.
I sve to: To nisam ja. To je tvoja predstava o meni. I nema je u Narodnom pozorištu.
Izvodi se svakoga puta kada me sretneš.
Drobeno Stefan TićMi
