Dobar dan, zašto se niste ubili?
Knjižara. Postoje ljudi koji samo uđu i ne kažu ni Dobar dan, ništa. Ona je bila jedna od njih. Uletela je i rekla mi, dok sam stajao za pultom i blenuo kao klen u nekakvu kalkulaciju cena koju sam radio u tom trenutku, rekla je: Zašto se niste ubili? Nisam planirao, odgovorih, premda sam znao da se nije meni kao lično obraćala, već da je pitala da li imamo taj naslov. Ne, ne, ne. Nisam mislila na to. Mislim na knjigu, zašto se niste ubili, tako se zove. Znam, čitao sam je. Dobra knjiga,… /ako planiraš da se ubiješ/. Ali je nemamo. Nikad je nismo ni imali, ja mislim.
Radivoje, nastavnik, slikar, stajao je sa strane i slušao interesanatan dijalog, i smejao se, nekako sebi u bradu. Kako se smeju ljudi u bradu ako je nemaju? A, misli se na bradu kao bradu. Ok. I tako, napustila je knjižaru.
Zašto se niste ubili? Dobra knjiga, govori kao o čoveku, psihijatru koji je bio u logoru i stalno je ljudima postavljao jedno te isto pitanje: zašto se nisu ubili kad nisu imali nikakvog razloga da ostanu u životu, u tom logoru. Izmrcvareni, izmučeni, nikakvi, sa mrvom hleba. Čim bi tu mrvu hleba zamenili za cigaretu, znalo se da već sutra odustaju, a cigaru popuše onako za kraj, poslednju, sa uzivanjem. Možda ova devojka što je ušla, možda ide i tako ljudima postavlja pitanja a da je nisam provalio, da sam samo mislio da sam je provalio. Možda nisam ni primetio bodljikavu žicu kojom smo ograđeni svi mi zajedno, možda je negde blizu granice, možda oko grada, tamo negde kod hipodroma, kod poljoprivredne škole, na izlazu, pa svuda okolo. Možda živimo u logoru kojeg nismo ni svesni i onda ona ide i postavlja ta pitanja, kao junak knjige koja je već napisana.
Imam samo jedno koje bih tako postavio ljudima. Mada nešto ne volim da postavljam ljudima pitanja, obično ih ne čuju ili samo kažu Ok i onda nastave da pričaju neku svoju priču. Obično bude duga ta priča. Ja volim da saslušam. Uvek pronađem nešto zanimljivo.
No, zamislite situaciju, most kao neki, kao Brankov, kao viseći, onaj kod foto Bate ili koji god i vi kao šetate onako lagano i sretnete čoveka koji želi da skoči I da se ubije? A nigde nikog, kao da je nedelja. Pa plus bude onako malo kao vetar, malo kao sablasno. Malo napeto. A nije trebalo da bude, trebalo je lagano samo da šetate. I iznenada – situacija.
Sad nije pitanje zašto se VI niste ubili, nego zašto ON želi da se ubije. Da li su Vaši razlozi, koji vas održavaju u zivotu, toliko jaki, toliko snažni da ćete njima nagovoriti tog nekog jadnička da odustane? Da li ćete uopšte da stanete da popričate sa njim ili kao ništa nisam video? Da li ćete možda da skočite zajedno sa njim? Ili ste Vi možda On, samo ste naleteli na samoga sebe. I šta sad?
Ili ćete da mu reći: “Pal ako si tolko maluman, ti ripni!“ On bi se možda nasmejao tad. Onako pod brk. Kako se smeju ljudi ‘pod brk’ ako nemaju brkove? Devojke, na primer. Dobro, neke imaju.
Ja bih najradije da sretnem tako neki par koji samo sedi na mostu, gleda u vodu i landara nogama kao srećni su. Tad ništa. Tad sve lepo, kad vidiš da su srećni.
A ovako hiljadu pitanja, a rekao sam da ne volim da postavljam pitanja. I ne volim. Jer koga ovo uopšte i zanima, Stefane? Čak ni tebe.
To su samo pitanjca koja su proletela kroz glavu kao metak Kobejnu. Ali vremenom čovek ogugla na pitanja, ako ih stalno postavlja, pa mu dođu kao Dobar dan, Dobar dan, zašto se niste ubili?
Nešto nisam planirao danas, mada je savršen dan.
