Drobeno Stefan TićMi

Beograde, samo želim do Konjarnika na čorbast pasulj sa rebarcima, samo toliko, zbog čega mi šalješ ove ljude usput, zbog čega ih srećem, njihove oči su prazne, u njima samo tinja izgubljenost koja kao da mi pripada, pa se prepoznajemo, Beograde, kad se ovoliko laktaju za mesto u autobusu šta li tek rade u ovim visokim zastakljenim zgradama, Beograde, donosim ti niskobudžetnu poeziju, znaš već da ono istinsko dolazi iz unutrašnjosti, iz unutrašnjosti bića, ne nasedaj na igru reči Beograde, toliko puta si izigran, ako su te okitili ne znači da sijaš. Više ne razlikuješ opuške od ljudi, Beograde i ne znam je l’ ovo u piksli pepeo ili su kosti, ne znam znaš li, Beograde, ptice se u proleće sele na jug Srbije,u neke siromašnije krajeve,ova magla što se spušta na tebe tanak je frotir, Beograde, toliko pozorišnih sala i toliko glumaca van njih: glume da žive, žive da bi odglumili, Beograde, samo želim na čorbast pasulj, zašto mi šalješ ove ljude sa šalovima, ne zanimaju me omče koje ti šalovi kriju, ali šal( ) na stranu, divan si, Beograde, u Višnjićevoj kriješ predivne krofne, na Kalenićevoj pijaci imaš Dostojevskog za 200 dinara, Dunav ti se uliva u moje oči, gledam te iz riblje perspektive, vise udice, zagrizi. Smeš li?