Dragi brate,
U Veneciji sam, ali bez tebe. Par meseci kasnije, par mene kasnije. Kažu Letu Štuke „Kada boli, tek tad znaš ko si.“ A boli isto i u Leskovcu, i u Veneciji, i u nekom selu u Portugalu. Neodredjenost. Neuspešnost u odredjivanju sopstvenih želja. Brate, nalazim se u gradu svojih snova, i od čitave gotike i čitavog prestiža po prodavnicama, mene više uzbudjuje klasika koju čujem na trgu Sv. Marka, dnevnik Marka Pola koji zapazih u maloj radnji s knjigama. Trenutno sam u kafiću. Možda je ovaj trenutak, u kome ispijam originalni italijanski kapućino, trenutak koji sam najživlje preživljavala na promociji budućih dogadjaja. Ali ljudi su prokleti – ceo život traže pravi oblik svojih iluzija a kada ga konačno dožive, ta iluzija se pretvara u istom trenutku u njihovog najžešćeg neprijatelja koji pred njih iznosi sve ono najprljavije što su dugo uzgajali. A onda sledi siva depresija i ljudi zaborave da su upravo tada najčistiji – nakon suočavanja sa sopstveninm iluzijama (p)ostajemo prosvetljeni. Vapim za pomoći, tražim odgovor zašto je čovek osudjen da bude svestan sebe dok korača trgom Nikole Pašića u gradu u kome je odrastao, a da ostane potpuno ravnodušan pred lepotama Venecije, ili zašto duže zastaneš pred metaforom, no pred Santa Mariom.
Pogrešna nam je perspektiva, Stefane, kao kod ovih golubova na trgu. Retko češ ih videti kako lete, ali zato svi kljucaju sitne ostatke hrane od turista koji samo žele da se sa njima uslikaju. E vidiš, mi smo ti golubovi, grickamo prošlost – sopstvenu (kroz pisanje stihova) ili – tudju (kroz čitanje) i sem toga što se pojavljujemo na tudjim fotografijama u drugom planu, nemamo druge suštinske funkcije. A ja ne vidim rešenje. Mislila sam da bi mi možda ovaj put pomogao da dodjem do odgovora, ili, bolje rečeno, milsila sam da je ovaj put u stvari moj odgovor. I to je ono što probada – nije. Samo mi je pomogao da se što bolje izrazim.
Videla sam u uglu nečijih usana više razgovora da dozvolim da čitava Venecija potone i zauvek se izgubi, negoli što sam našla prizora, osećaja, koje je u meni izazvala crkva, balkon ili gondola zarad koje bih te iste usne zauvek utišala. Veruj mi, brate, i to nije samo pesnička varka, da se jedna Jelena danas izgubila, da bi se druga rodila, i jedina osoba kojoj sam pružila šansu da tome posvedoči jesi ti, kroz ovo pismo. Mi mislimo da smo bliski s drugim ljudima ukoliko nam oni prate profile, lajkuju slike s putovanja,a ja ću ti reći da veću bliskost osećam sa ovim papirom i ovim rečima jer znam da ih upućujem onom ko i bez zajedničkog proživljavanja i potvrdjivanja dogadjaja razume moja osećanja.
Rekla bih – pali smo kao i same zvezde, ali se nismo ostvarili. Medjutim, dojadilo mi je to poredjenje sa zvezdama. Radije ću svoj nos, umesto prema nebu, uperiti prema knjigama. Znaš čega se najvernije mogu setiti kada pomislim na put u ovaj grad početkom marta? Momka što je crtao svoju profesorku, dok je ona govorila o izbavljenju Kazanove iz zatvora, u maloj sveščici, baš kao što ja sada zapisujem svoje misli. Ko zna, možda upravo sada ja postajem nečija uspomena. Svaki balkon sa cvećem podseća me na našu majku. Mi smo njeni pupoljci, a jednog dana i sami ćemo završiti u nekoj saksiji. Bojim se samo da ćeš ti biti (ako već nisi) cvet bez ijednog trna, a da ću se, s druge strane, ja istim trnjem braniti, možda čak i previše, za dvoje. Tvoje trnje mora da se transformisalo u tvoje stihove, jer zaista, oni i jesu tvoja odbrana.
Mi ne moramo da lažiramo dokumenta, mi samo i fantastično lažiramo osmeh, on je naša propusnica. Šteta što ga glumimo – naša tužna lica do(i)sta podsećaju na potopljene brodove. Zato je i najbitniji roming onaj kada predješ granice sopstvenih misli. A gde ih lepše i lakše prelaziti, no u stalnom traganju, letenju.
Budi mi dobro često, budi loše retko, ali ipak budi, iz tuge nastaju velika dela!
P.S. Galebovi i pisci imaju najbolji pogled na Veneciju.
Jelena Tićmi
