Drobeno Stefan TićMi

pa tako i ona
rumena kao jabuka iz menze
čekala je da je zagrize
dok je sumnjala da igde na svetu
postoji nešto savršenije od njega
**
sledećeg jutra sreo sam čoveka koja se umalo nije obesio
**
i kada sam se vratio u svoju sobu
zatekao sam mrtvog sebe
i, najiskrenije
kada sam, one večeri, sreo obešenu devojku
nisam se bojao za nju
već sam se bojao da neko pre mene
ne pronađe moj leš
jer onog dana
ubio sam čoveka u samoobmani
**
obmanuo sam sebe
mislio sam da joj prija moje društvo
i u suštini, možda joj stvarno prija celo moje društvo
ali ne i ja
čovek koji improvizuje život
i m p r o v i z o v a n a lj u b a v
**
obmanuo sam sebe
misleći da će iz veštačke trave kafića Sanjeli
početi da raste nekakvo rajsko cveće
na mestu gde smo sedeli, pričali i jeli voćnu salatu
u stvari
ja nisam jeo voćnu salatu
“dok mi je na živo vadila srce
sa ruke su joj kapale ruže”
toliko sam je slušao
nisam ni primetio voćnu salatu
**
obmanuo sam je
kada sam joj obećao da neću ništa
(sem možda par sitnih poklona ispod duksa)
da krijem od nje, a eto sakrio sam
…sakrio sam se u svoju sobu
i napisao sam joj pismo:
“draga,
zaista ne znam kako da počnem ovo pismo,
ali znam gde bi trebalo da završi posle čitanja – na tvojim grudima.
ili u smeću…”
ali znam gde je završilo
sigurno ga je nekakav skitnica našao u kontejneru
možda se osećao kao pacijent posle operacije sa svežom ranom
smejao bi se, ali kada se smeje boli,
pa ne sme
**
znam gde sam završio:
na podu sobe…
obmanut sobom
obamnut
poezijom
a poezija je jedna obična krpa
kupljena na buvljoj pijaci
kojom brišeš prašinu sa svoje duše
i više ni ne znam…
**
više ni ne znam da li je moja duša
do pola puna ili do pola prazna
i kad je otvoriš
izlete nekakvi beli golubovi
koje smo dugo negovali u golubarniku samoće
**
i samo bih želeo jedno:

da budem njen gospodin Retko Kome
pa da tako čujem priče
da se ona zaista Retko Kome poverava. nikom više.
**
iz čistog hira napisao sam pesmu
očekujem Nobelovu nagradu za hir
upravo se zato i prepoznaješ