Nije neka viteška vrlina
nije neka viteška vrlina
to što ujutru jedva otvaram oči
kao da su konzerve
i dugo, dugo gledam u Ništa
kao u ideal
nije neka viteška vrlina ni to
što su mi se smučili produženi razgovori
sa mlekom
uz kafu
sad samo properem vinjakom grkljan
i nastavim dalje
kao da se ništa nije ni desilo
i ne moja,
tesne su mi bile neke kože
pod koje sam se uvlačio
kao pod suknju
i izlazio sav musav
sa šećernom vunom na bradi
nije viteški, ali priznajem
smučile su mi se sitne
za oktavu niže ljubavi
od kojih ništa bolje nisu
ni one velike
smučili su mi se mali gradovi
i velika očekivanja:
ništa od toga me nije učinilo boljim čovekom
niti sam zbog toga izrastao u velikana ili gorostasa
samo sam još dublje urastao
u nešto što bi moglo da se nazove umetnost
umetnost preživljavanja
i samo velim: nije viteški…
rođen sam bez ikakve ideje o sebi
i ovo je samo pokušaj da se steknem
vremenom
a i ono mi se smučilo:
zato sam u peščani sat
umesto peska stavio
dve kugle sladoleda od limuna
i odlučio da mi od danas vreme ne curi
nego da se topi…
dok u kafeteriji raznosim kafe, čajeve i knjige
sklanjam se na terasu da ovo zapišem
gazda me vuče za rukav
“Oduzeću ti telefon…”
ne znajući da upravo nastaje poezija
o kojoj će možda jednoga dana
njegovi unuci pričati
uz produženi sa mlekom
