DIKTAFON
– Šta je za tebe umetnost? – upita me, stavljajući diktafon na sto.
– Mislim da umetnost potiče iz nezadovoljstva. – rekoh.
– Ali ti mi izgledaš itekako zadovoljan, životom, okruženjem, načinom postojanja. – uzvrati.
-Da, ali vidi: ti si mi postavio pitanje i ja pokušavam da ti dam odgovor. Kakav god moj odgovor bio ja ću biti nezadovoljan negde duboko u sebi jer znam da u meni postoji mnogo, mnogo bolja verzija odgovora od ove, samim tim, to je verovanje da u svakom trenutku imamo bolju verziju sebe. I nju želimo da prikažemo. Ta dubina u nama kojom težimo, to kopanje po koži na grudima da bi se došlo do kostiju, do fosila, do mekoće, do neke bolje verzije sebe nije ništa drugo do umetnost. Umetnost življenja. – zastao je..
Ali… – pa nastavi priču dok je diktafon beležio njegov glas. – Juče smo u Niškoj banji, po prelepom prolećnom danu, kada sve(t) počinje da cveta pričali… je l’ možeš da pretpostaviš o čemu?
– O ljubavi, o lepoti, o cveću?
-Ne, o smrti… Mada, u današnje vreme svaka tema sem sporta, komentarisanja serija, gradonačelnika, kako si, šta radiš, ko je koga, gde i kako – postaje filozofska tema. Gledali smo devojčice i dečake kako osvajaju fontanu kao planinu. I pričali kako bi bilo divno da svet funkcioniše obratno, a ne odvratno. Bendžamin Baton. Da se ljudi radjaju stari, nikakvi, tromi, pakosni, izobličeni, prepuni bora, a da umiru kao deca – potpuno nevini i čisti, neiskvareni. Umreti radostan. Ako ništa drugo, barem bi groblja zauzimala mnogo manje mesta: bili bismo sahranjivani u kolevkama pod zemljom, uz Zijahove bajke za laku noć.
– Laku noć, laka zemlja hahhah. Kad si već to pomenuo, jel znaš da je u selu Bankovci u Crnoj Travi živeo jedan čudak koji je sahranio svoju ženu u dvorištu svoje kuće. Kako bi mu bila blizu.
-Čuo sam. U mojoj pesmi “Tako je zavoleo pozorište” govorim baš o tom strahu. Kako danas groblja zauzimaju čitava prostranstva i šire se, kao pošast, o čemu smo malopre pričali, i ljudi se negde potajno plaše da će na kraju, zbog nedostatka mesta, biti sahranjenjivani u svojim kućama i dvorištima, pa pogledaj samo groblje izmedju Bratmilovca i Mrštana… Tako da taj crnotravac danas i jeste čudak. Ali kada dođe to vreme, ukoliko naravno svet ne krene da funkcioniše obratno, kada se ljudi počnu tako sahranjivati, svi ćemo onda postati čudaci kao on. On nas je pretekao, on je preteča, u stvari. – pa se duboko zamisli i uzdahnu.
-Da li znaš šta mi je sada palo na pamet?
-Pre nego što mi kažeš, pogledaj samo bandere. I izlepljene umrlice na njima. Jedna preko druge. Kao trudnice. Koliko god te bandere sa umrlicama glumile trudnoću: mrtvi neće uspeti ponovo da se rode.
-Pa upravo sam ti pričao o tome kako smo u Niškoj banji, u prirodi, čistom vazduhu, prvim pupoljcima, cvetanju, po prelepom vremenu pričali o smrti i sahranjivanju i u meni se javila bolesna misao: čoveče, pa ispade da jedva čekamo neku sahranu, kako bismo pričali o nekim lepim stvarima koje nas okružuju. To je valjda neki balans. Ravnoteža koja služi da se zemaljska kugla ne pretvori u ploču.
– Ja bih voleo bih kada bi se zemlja pretvorila u ploču – ali gramofonsku. Pucketanje vinila bilo bi nešto što bismo čuli šetajući kroz drvorede. Podrhtavali bismo od ritma neke džez kompozicije i to bismo smatrali za božanstvo. Kada se pokvari, tragali bismo za onom iglom kao za smislom, u krug, u krug, u krug, u krug, u krug…
*
Ugasio je diktafon. I strpao ga u svoj džep. Dok ga je čovek za susednim stolom već duže vreme čudno posmatrao slušajući ga kako mumla u diktafon.
