JOŠ UVEK ŽALIM ŠTO SE NISAM RODIO
kao šoljica
iz koje ona pije prvu jutarnju kafu
pa da svakoga jutra
spusta svoje umorne usne na mene
kada joj poslepodne dodje drugarica
stave me na ringlu
a u meni se sve nešto krčka
i čekaju da mi prekipi
kad ispiju
okrenu me naopačke
kao da se dobro iscedim
i onda gledaju u moju unutrašnjost
proričući svoju sudbinu
a ja ne mogu da vrisnem jer sam šoljica
ne mogu da vrisnem:
„hej, pa ja sam tvoja sudbina!
vidiš li, držiš sudbinu u svojim rukama“
sve dok me jednog dana ne ispusti iz tih ruku
i razbije
svako parčence mene bi se sećalo
trenutaka neopisive sentimentalnosti
i da još uvek žalim što se nisam rodio
kao čovek
