Dragi,
pisci nisu idealisti. Oni bude i otkrivaju, najbolje u čoveku. Osluškuju srca. I umeju s rečima. Ne beže od stvarnosti koju ne poznaju. Oni je žive, s onima koji su spremni da izgube. Ne traže da su voljeni, vole. Ne vole velike reči, razumeju samo ćutanje. Jer velike reči su stvorene samo za one, koji ne smeju dalje. Od zaljubljenosti. Pogleda. I sitnih trenutaka sreće. Nakon kojih obično zaplaču. Puste vreme, da teče.
Dragi,
pisac nije čovek koji olako govori o osećajima. On samo ne ume da ih skriva. I ne veruje u pogrešne ljude. I puteve. Svi su pravi. Jer svi te uče.
Dragi,
„ne ume da povredi onaj ko nije bio povređen.“ Zato ne brini, razumem. Dobar čovek se uvek dobrog seća.
Dragi,
čak i danas kad uberem suncokret, negde na cesti, gde nema ljudi. Pod vedrim nebom, izoranom zemljom i mirisom jasmina. Setim se…
– Rekao je da me je lako voleti, ne znajući da i dalje tražim onog koji nije umeo da voli. Tebe.
