Veliki mudrac koji je živeo na najvišem vrhu planine bio je vrlo zabrinut:
– Ne valja, stara. Vidiš li ti našu decu: otuđili se, prozlili, prolenjili, postali sebični – sa tugom reče svojoj viševekovnoj životnoj saputnici.
– Vidim. I mene to brine; krajnje je vreme da nešto preduzmemo.
– Dugo sam razmišljao šta da radim, kako da ih pokrenem, probudim …….. zato sam rešio da im pustim sneg. Uostalom zima je, pa će to izgledati sasvim normalno.
– Dobro, a do kad misliš to da radiš? – upita ga ona.
– Dok ih ne nateram da se pokrenu i izađu iz kuća i kola. Sećaš se stara moja….., sećaš se vremena kad su se ljudi družili, šalili dok pomažu jedni drugima, a onda išli jedni kod drugih na čaj, kafu, vruću rakiju. Eh, kad bi mogli opet da postanu takvi?! Vidi ih sad u šta su se pretvorili? Što su siromašniji, sve se više stide da rade, što više imaju, to više otimaju, što više sredstava za zabavu imaju, sve im je dosadnije, što su neaktivniji, sve su bolesniji , što ih deca manje poštuju, to im oni više čine……. E, stara moja, nismo ih tome učili.
I tako mudrac sa planine pusti sneg da pada.
A pahuljica, da je mala i beznačajna, o sebi nije tako mislila; radovala se svom padu sa ostalim pahuljicama iz snežne porodice, a u svom srcu već je videla kako dolina ispod nje postaje blještavo bela.
Dan, noć, dan, noć padale su pahuljice, ali umesto da izađu iz svojih kuća, ljudi su se sve više zatvarali. Što je mudrac više želeo da počnu da rade, da se pokrenu, da shvate da su neraskidivo povezani;, ljudi kao da su bivali sve nerazumniji. Neki su mislili „Zašto da čistimo sneg kad će opet da napada? Bolje da sedimo džabe, nego radimo džabe“.
O tome, kako će kola hitne pomoći proći, kako će namirnice za život i lekovi da stignu do odredišta, kojim će putem kamioni moći da odvezu smeće, kako će majstori moći da poprave kvar na elektro mreži, vodovodnoj mreži i o mnogo drugih sličnih stvari, kao da niko nije mislio.
Mudrac je puštao sve jače sneg i u dolini skoro da se ništa više nije ni videlo – osim beline.
– Zatrpaćeš ih – zabrinu se mudrica.
– Sami su izabrali. Kad ih vidim složne napolju da zajednički rade da sebe zaštite, onda ću prestati.
– Znam da si u pravu, samo ….. bojim se …… stradaće i oni nejaki, nedužni …..
– Moraju da shvate da su jedni drugima važni, a da je rad najvažniji. Sve što čovek radi, radi prvo zbog sebe, a tek kasnije za druge …
– Čini mi se da im ni ova opomena nije dovoljna.
– Dovoljno su opomena imali, ali ni jednu nisu shvatili. – mudrac je bio ljut, a mudrica je zabrinuto gledala dole.
Odjednom povika:
– Stani…. Pogledaj malo bolje….. Eno dole, dole….jedva se vide, ali, ONI RADE! Na prvi pogled deluju mali i neupadljivi, čak beznačajni, ali rezultati njihovog rada sve su veći.
I mudrac je sad video ljude kako čiste oko svojih kuća. Onda su krenuli na ulice, pa se raširili po gradu.
– Slušaj, …… šta je to?….. pa oni se SMEJU!! – povika mudrica.
– ?????? – u prvom trenutku mudrac se zbuni. Hmmmm, to već mnogo govori.
– Dok god i jedno od naše dece ume da se smeje i radi, ne zbog nagrade, već zato što u tome uživa i zato što rad i učenje shvata kao nagradu, ima nade.
Tog trena, sneg prestade da pada.
„Bio sam u pravu što ništa nisam radio“,mislili su oni koji nisu shvatali značaj rada; oni koji nisu znali da je još uvek sve dobro zbog sjaja onih malobrojnih koji svojim čistom dušom greju i spasavaju svet.
– Oni ne očekuju nagradu, ali ipak – mudrica šapnu mudracu.
– Da, stara moja!
Toliko dugo su već zajedno da nije morala ni da kaže šta želi,on je to video u njenim očima.
– Mogao bih da ih nagradim i ….nagradiću ih. Najvećim blagom.
***
Ljudi zbog koji su mudrac i njegova žena opet bili spokojni, zbog kojih je izbegnuta velika nepogoda, bili su zadovoljni. Iz njihovih tela i iz očiju sijalo je blago koje su im poklonili mudrac i mudrica – ZDRAVLJE.
Njihova krv je bila zdrava, a duša čista – za sledeće generacije.
