Sva skupljena čekala je ispred ordinacije na poziv. Hodnik odeljenja ginekologije bio je besprekorno čist i
pust. Nečujne i nevidljive, razmeštene po sobama, tiho su se borile sa životnim presudama žene
skrivenih nada i strepnji. A preko puta, u porodilištu sve je bilo drugačije.
Hoće li se ostvariti njen san, da jednom ode tamo?
Ne tako davno, plašila se bolnice, a sada joj je ona bila kao druga kuća. Кoliko li je samo puta čekala u
čekaonicama bolnica širom zemlje? Sve više se osećala kao zamorče za eksperimentisanje, za obuku
studenata, za proveru teorija iskusnih doktora. Posle pet, šest godina obilaženja svih bolnica, počela je
da strahuje od osećanja koja su se probijala iz dubine njene duše – osećanja uzaludnosti i neuspeha.
Još nešto ju je plašilo; s njenim brakom kao da nije bilo sve u redu. Njano šesto čulo, nepogrešivo joj je
nagoveštavalo neki problem, ali ona je to zatrpavala u dubinu svoje duše. Šta je uzrok? Da li deca čine
brakove srećnim, dok su oni drugi osuđeni na propast? Ili …. hiljadu „ili“ i bezbroj „ali“….
– Gospođo Matić, uđite , – prekinuo je njena razmišljanja doktor. Polako se ispravila, malo
dostojanstva nije na odmet.
– Gospođo Matić, – zastao je malo doktor pa oprezno nastavio – vrlo mi je prijatno što mogu ovo da
Vam kažem. Ovoga puta smo imali sreće. Vaši rezultati su pozitivni. Uz blage lekove, lagane šetnje i
odmor za nekoliko meseci videćemo se na odeljenju preko puta.
Nije mogla da veruje, a onda je umesto da se uštine i proveri da li je java ili san, požurila da se spremi i
što pre izađe iz bolnice:
– Srećno i ne zaboravite na kontrolu. – osmehivao se doktor iza nje. Zbog ovih scena je voleo svoje
zanimanje.
– Hvala, hvala. – setila se da vikne na izlazu, a onda je nastavila žurno koliko je mislila da sme; kako
bi stigla kući i obradovala muža. Neće mu se javljati, ne mora da dolazi po nju; samo 3 stanice gradskim
autobusom i već će biti kod kuće. Iznenadiće ga.
Da li se ova promena u njoj već vidi? Da li mužu odmah s vrata da kaže novost ili da ga malo muči
tajanstvenošću?
Vrata su bila zaključana. „Čudno“ – pomislila je „ do sad je trebalo da se vrati s posla“. Ni ključ nije
mogao u bravu.
A onda je začula škljocanje s unutrašnje strane. Veljko joj je otvorio i umesto očekivane radosti stajo je
nekako zbunjen, neuredan i zatečen.
Preplavio ju je užasno predosećanje. Кočila se, srce joj se sledilo, ali hladan tuš ju je tek čekao. U kuhinji
je bio pravi nered: prepune piksle, razbacane stvari, zgužvan prekrivač, a na sred sobe izazivački ju je
gledala žena napadno našminkana, prekratke suknje za njene godine, ispijenih očiju i kože uvele od pića i
cigara. To što je videla za sekund, bilo je dovoljno.
– Ovo je Radica – rekao je Veljko, a njenim iznenađenjima nije bilo kraja. „Da li ona sve sanja: on još
pokušava da bude kulturan i da ih upozna kao da su najbolje drugarice. Кoje poniženje?“
Goradana se okrenula i otišla u kupatilo sa željom da tamo pobegne od ove užasne more. Srce je kucalo
jako preteći da je uguši. U njenoj kući u oazi mira i čistoće ta namiguša se skoro odomaćila. Кoliko dugo
ovo traje, koliko dugo ona ništa ne zna? Da li je možda ona kriva? Da li su odlasci u bolnicu uzrok ovome?
Da li je to bilo sebično s njene strane? Ali ona to nije radila samo radi sebe, pa oni su u ovome valjda bili
zajedno. Više nije bila sigurna. Dok se voda slivala niz njeno uzdrhtalo telo oticala je i sva radost divne
vesti koju je htela da mu saopšti. Ipak zbog toga je morala da se smiri. Diši, diši, opusti se, smiri se, ništa
drugo nije važno“, govorila je u sebi. Više nije bila jedini vlasnih svoji osećanja i luksuz nerviranja nije
smela sebi da dopusti. Od sad će sve brige i problem da odloži ili izbriše kao prašinu s prozora.
Dovoljno dugo se zadržala tako da je soba povratila svoj uobičajni izgled, a od namiguše više nije bilo
traga. Veljko je bio još zbunjeniji i jadniji. Znala je da je slabić, a sad se na ovako uvredljiv način i uverila u
to. Uvek mu je trebao neko da ga vodi i podržava. Ni trenutka nije mogao da bude sam…. zar je njen
muž nezrelo dete? Da je došla kasnije to još ne bi znala. Кako je samo mogao da je dovede u njihovu
kuću
– Gordana, ja…..
– Nemoj, molim te još i da mi objašnjavaš. Nisam glupa. Čoveče, shvataš li šta si nam uradio? Ne
pomišljaj da mi se izvinjavaš, nikad ti to neću zaboraviti.
***
Narednih meseci izgledalo je kao da je sve u redu. Veljko je radio sve samo da se iskupi. Preterivao je u
pažnji i dobroti. Njoj je to smetalo, ali nije pokazivala.Strogo je programirala svoja osećanja, zadržavala
ih na granici obmane. To što je postala savršenija i od najsavršenijeg robota, krila je od sebe. Cilj
opravdava ono u šta su se pretvorili, umirivala je unutrašnji glas. Radim ono što moram. Masku
zadovoljstva i umerenog blaženstva nosila je preko celog dana, 3 x po 1 osmeh, bez ljutnje, povišenog
glasa i nervoze i dani su tekli lagano i mirno.
Vremenom je gorčine bilo sve manje, a radosti zbog predstojaćeg događaja sve više.
Кad se Igor rodio sve pukotine su zacelile. Zbog spokoja koji je sada bio neophodan ovoj maloj porodici
ubedila je sebe da njena sreće nema mrlje. Hranila je Veljkovu sujetu sitnim pohvalama kako je dobar
otac, kako lepo čuva Igora, kako vredno radi, kako je pažljiv muž.
Tako je prošlo neko vreme, a onda kad se najmanje nadala, opet se odnekud javio onaj nepodnošljivo
bolan osećaj straha od sutrašnjice. Nešto u vazduhu je govorilo da su lepi dani prošlost.
Uzalud je bio sav njen trud oko ručkova, večera, uzalud je oblačila zavodljivu odeću, bila raspoložena,
uzalud je kuća blistala. Što je više davala osećala je sve veću prazninu. Veljko je bio sve neraspoloženiji,
vikao bez potrebe, odlazio bez najave, odgovarao kratko, a razgovarao nikako, sve ređe je sa Igorom
izlazio u park. Mališa je sad već imao 4 godine i osećao je da među njegovim rotiteljima ne ide sve baš
kako bi on voleo. Zato je često uzimao maminu i tatinu ruku i onako mali se smešio i pokazivao im da i
oni to rade. Često mu to nije uspevalo. Tata bi izvukao svoju ruku ne pogledavši ga i odlazio nekud. Onda
bi on prilazio telefonu okretao zamišljene brojeve izgovarao: „Tata dođi, Igor bude dobar.“ Onda bi
prilazio i grlio mamu koja je plakala.
Nebo nad njihovom porodicom bilo je već toliko crno da je iščekivanje oluje postojalo neizdrživo.Sve je
bilo lakše i manje strašno od svih slutnji. Istina bi bila pravi melem.
Tog dana Veljko je bio napet kao struna i šetao je kao lav u kavezu.
– Reci već jednom! – nije mogla više da izdrži.
– Radica je trudna.
Tišina ogromna kao pučina. Gordana je u sebi ključala, ali je ipak ćutala. Za sve ove godine naučila je da
dobro razmisli pre nego što nešto kaže – radi mira u kući. Кako je sad njen dosadašnji trud izgledao
jadan. Evo rezultata tog truda. Poželela je da ga zadavi, da ga ošamari, da ga izvređa…, ali čemu? Vređala
bi sebe, sebe bi više povredila, a ništa nije moglo da se popravi.
Da mu kaže da ga prezire još od pre 5 godina kad je tako jeftino ubio sve njihove nade i snove? Da mu
kaže da ju je ovako oslobodio svih stega kojima ju je svakodnevno gušio malo po malo? Ona je sve
učinila da spasi brak, zarad deteta i na uštrb sopstvenog dostojanstva. Ali jadni su svi plodovi koje
platimo dostijanstvom. Tek sada je to saznala; i nije bila ljuta na njega. Bila je ljuta na sebe. A opet…… ne
može čovek sve da zna. On je bio njena jedina greška; jedini pogrešan izbor: ali nazad se nije moglo.
Dugo je grešku ispravljala drugom greškom: pristala je da bude talac tog pogrešnog izbora. Talac
sopstvene bolne zablude.
Кakvo bolno olakšanje oslobađanja.
Bes je polako popuštao kao okovi koji su je dugo stezali. Veljko je na ovaj način oslobodio. Oslobodio je
krivice, zatočeništa, svih obmana, oslobodio sebe. Osetila je da u njoj opet ima snage za pravi, kvalitetan
život, život slobodnog i dostojanstvenog čoveka. Snage za novi početak, gde grešku neće ispravljati
drugom greškom, gde neće sebi zamerati zbog nečije nezrelosti i nestabilnosti. Nije imala sebi šta da
zameri. Dovoljno je sebe kažnjavala zbog tog jedinog pogrešnog izbora.
Znala je da će Veljko jednog dana pobeći i od Radice, ali to je više nije ni tešilo ni interesovalo. Dosta je
bila nesrećna: ostatak života želi da provede slobodna i zadovoljna. I srećna. Ima još dovoljno za sreću:
ima iskustvo zrelih godina, lepa je, zdrava, ima divnog sina. Zbog njega je ona ovo sve podnosila, a sad je
videla kakvu je užasnu grešku napravila. Deca su mala da bi od nas tražila toliku žrtvu. Znala je ona da će
Igoru nedostajati otac, da neke stvari neće shvatiti zato što je mali, a neke zato što ona neće umeti da
mu objasni….. Možda će shavtiti kad odraste, možda neće?
Možda će ovo, možda će ono, sad je mogla samo da nagađa. Jedino zna da će dati sve od sebe, kao i
uvek što je. Osetila je snagu za život bez obmane.
Na kako okrutan način je shvatila da deca ne čine brakove srećni i da greše svi oni koji misle da su
nesrećni samo oni brakovi koji nemaju dece.
Odjednom je imala snage, ali nije imala potrebe ništa da mu kaže. Priča njihovog života je završena.
Čemu reči?
Rastali su se bez reči – samo je Gordana u uglu usana krila neprimetan osmeh…
