Ovo vreme baš nenormalno. Udara na prirodu, na ljude. Čupa drveće, lomi grane, ruši krovove, udara u glavu, na srce.
Svi kukaju. S razlogom.
Prosto da čovek ne izađe iz svoje kuće napolje.
Sretoh malo pre devojku 25 godina, namrštila se. Pitah je šta joj je, a ona mi odgovori: „Ma ovo vreme“.
Svi kukaju, ili bar skoro svi.
Malo kasnije sretoh devojku sličnog godišta. Sija. Ne pomenu vreme, već svog dragog. Zaljubljena je i od sjaja u oku ne vidi mutno nebo. Razmišljam tako koliko se prolepšala, kako ljubav čini čuda, a onda ispred sebe ugledah jednu baku. Po sedoj kosi prepoznah da ima puno godina, ali me njen hod više začudi. Ide brzo, uspravnih leđa i lako. Lako kao da ne dodiruje trotoar. Retki su takvi. Ja je biciklom lako prestigoh i ne odolih da upitam:
– Izvinite, koliko imate godina?
– A zašto to pitate? – uz osmeh, vragolasto me sad ona upita.
– Sviđa mi se Vaš hod. Idete kao oficir, a opet lako kao dama. – baka ne uspori, samo nastavi da se lako osmehuje. – Nećete da mi odgovorite? – bila sam uporna.
– Nemam mnogo! Sedamdeset i nešto.
– Da.- shvatih šta mi poručuje – I nije mnogo. Super ste!! – doviknuh joj i skretoh u svoju ulicu bežeći od „ lošeg“ vremena..
– Hvala – kratko odgovori uz šmekerski osmeh, kakav obično imaju mladi i udalji se svojim lakim, brzim, uspravnim korakom.
Hm – pomislih – Vreme nije napolju. Vreme je unutra.
