Rešim ja da pošaljem priču na konkurs, ali pošto sam je toliko puta ispravljala, bila sam tako umorna
da nisam mogla više ništa da pišem, čak ni lične podatke.
Uostalom, ako me izaberu nek jave, pa ću lako da im napišem sve od rođenja do današnjih dana.
Ipak morala sam da napišem bar ono osnovno, pa stavim broj telefona, ali dodam da me džabe ne
zovu, jer nikad ne znam gde mi je, niko me ne zove, zato što ga ne nosim :)
Dopišem i da imam puno god, ali da se nikad mlađe nisam osećala, tj, ovako otkačena nikad nisam
bila.
Prošle godine sam sama izdala prvu knjigu, jer niko drugi nije hteo. Nijedna priča nije prošla ni na
jednom konkursu :)
Na kraju dopišem da su izmene teksta dozvoljene i poželjne, samo da već jednom uđem u neku
zbirku. Nagrada ne mora.
Pozdravim ih uz " čujemo se, mada, ne verujem da ćete da se javite, ali se nadam, jer „nada
poslednja umire“.
Na moje veliko iznenađenje, uskoro mi stiže poruka:
„Ovim putem potvrđujemo Vaše učešće na konkursu za kratku priču i zahvaljujemo se na podršci i
uloženom trudu i želimo puno sreće“.
Ja to shvatih kao „više sreće drugi put“ :).
Ma dobro, ni svi veliki umetnici nisu bili shvaćeni, a mnogi su se proslavili tek posle … a ja izgleda
neću ni tad :)
