Nije bilo tako davno, možda je od tad prošlo tek dvadesetak godina. Možda koja manje ili
više nebitno, ali svakog leta kad bi naši koji rade u inostranstvu, dolazili na odmor, nešto me je
čudilo u njihovom ponašanju. Ne bi se ljudski ni odmorili, ni pozdravili sa familijom, odmah bi
žurili do bašte. Kao da su se više radovali njoj nego svima nama koji smo ih čekali.
Šetali bi baštom, zavirivali oko stabljika, tražili zrele plodove. Kad bi ih našli brali su ih
nežno, nekako s poštovanjem, uzimali ih u ruke, okretali, kao da ih miluju. Onda bi ih prinosili
licu, mirisali, naslanjali na obraz i tek posle svega bi se usudili da zagrizu plodove zemlje iz koje
su davno otišli
– Kako je dobar! – govorili su s oduševljenjem, kao da prvi put kušaju nešto takvo. –
Kod nas nema ovakvog.
– Šta je toliko dobro u jednom običnom krastavcu, paradajzu, šljivi, jabuci …? – pitala
sam se.- Zar je moguće da je nešto ovde bolje od bilo čega u tamo nekoj bogatoj zemlji; gde je
sve veće i vrednije?
Sad ih razumem. Paradajz više ne miriše kao nekad. Tvrd je i žilav. Kad ga sečete, pola treba
da odbacite jer je zeleno…
Sve se menja, valja se naviknuti.
E neću da se naviknem na lošije. Bar ne još. Još uvek nalazim onaj stari dobri paradajz. Kod
Vlade na pijaci. Još uvek radije idem na pijacu, nego u supermarkete. Nekako mi lepše i toplije.
Mogu da popričam sa prodavcima, da se našalim; oni prodavci u marketima od prezauzetosti ne
vide nikog, a i kad ti se osmehnu to rade hladno, profesionalno, zato što moraju. Ovi na pijaci se
dovikuju sa tezge na tezgu, glasno smeju dok piju vruću rakiju zimi da se ugreju, dok jedni
drugima kupuju kafu; imaju poverenje jedni u druge, ostavljeju svoju robu da im komšija proda
kad oni odu nekim svojim poslom.
Dobro, znam, znam da je sve više robe na pijaci iz supermarketa, iz uvoza. Znam da je sve
više nakupaca, ali ima, ima i onih koji prodaju svoje proizvode. Oni su na onim sporednim
tezgama, imaju manje robe, a ako im pogledate ruke, videćete žuljeve i ispucale, crne dlanove,
baš kao što je zemlja koju vole najviše na svetu.
Deda Vlada voli da se zdravi. Svaki put kad odem da kupim nešto, on mi pruži ruku. I rado je
prihvatim, jer znam da je poštena i radna. I ne smeta mi što je gruba.
Upoznali smo se pre nekoliko godina, kad je bio poslednji progon Srba sa Kosova.
Rušili smo staru šupu, a stare zgrade su zidane od kvalitetne cigle i imaju dobar crep, tako
bar kažu. Šteta je bilo to bagerom polomiti, pa smo potražili nekog ko bi pomogao da je srušimo,
a da za uzvrat uzme te cigle i crep.
Niko se nije javio.
Samo Vlada.
Došao je sa sinom i unukom i starim traktorom, kojim su prebegli.
Nije on od onih „što su uzeli milione maraka za svoje kuće i došli ovde „kod nas“, da nam
uzimaju radna mesta“, kako su neki puni besa govorili. Ne zameram ja ni tim besnim ljudima,
jer bes dolazi iz nemoći, kad se humanost predugo testira, pa se na kraju potroši. Kad za ono za
šta si nekad imao snagu da razumeš i pomogneš, više nemaš snagu. Onda počinješ da se ljutiš na
žrtvu, na, izbegle, proterane, prognane. Vidiš da ti je tako lakše, da te manje dotiče i boli, pa
onda nastavljaš da se ljutiš i psuješ.
Dobro bi bilo da su svi osim žive glave, srca punog bola, straha, nemoći, nepravde, ovde gde
su došli kako bi preživeli, doneli i novac. Znao je svako i malo obavešten, kakva je njihova
sudbina. A sudbini je nemoguće prkositi.
Pokušao je to Vlada sa svojom porodicom, pa je na kraju spasio samo traktor, nekoliko stvari
na njemu i veliku porodicu. Dovoljno za još jedan početak u šezdesetoj godini.
Kako smo se namučili dok smo tu šupu srušili.
Zajedno smo radili s Vladinom porodicom i videli koliki su radnici. Dok smo brisali znoj,
umazani od blata i prašine nebrojeno puta smo pomislili, da su pametni oni što bi pozvali bager i
sve srušili. Vlada, sin i unuk, nisu se žalili, nisu psovali. Kao da ih je bilo sramota, ili su navikli
na veće muke. Vlada je bez reči radio sa urođenim osmehom . Nije pričao o sebi ništa, ništa o
prošlom životu, ništa o budućnosti. Samo je jednom prilikom dok smo se odmarali rekao:
– Ovo će mi biti treći put da pravim kuću. Prvu sam pravio sa ocem u Makedoniji gde
sam se rodio, drugu sam skoro završio na Kosovu, a eto sad moram sve ispočetka.
Dobili su neku malu, napuštenu kuću u selu desetak kilometara od grada. Nije bila baš u
nekom stanju, ali onom ko nema ništa i malo je dovoljno.
Nismo mu ništa odgovorili, na te reči. Nismo znali šta bi rekli. Koje su reči prave? A on je
onda dodao:
– Ništa mi nije bilo teško, osim jednog. Kad sam pitao prvog komšiju, da li ima da mi
pozajmi pare da kupim crep, da pokrijem kuću; ide zima, a kuća prokišnjava – Vlada je tu zastao
malo, pa istim glasom nastavio – komšija mi je rekao: Eno idi iza štale pa uzmi one snopove
kukuruza pa njima pokrij kuću. Tada sam se zakleo da ću raditi i dan i noć i pokriti kuću crepom.
Pomogli smo mu koliko smo mogli, pomagala je i država.
Vlada već godinama dolazi na pijacu i prodaje povrće i lubenice. Naučio je još sa ocem u
Makedoniji kako da bude dobar povrtar. Ponekad su ga menjali snaja i unuka, ali niko ne
prodaje tako dobro kao Vlada. Nekoliko godina na pijacu je dolazila i baba Milenija. Kako je
samo ona imala lep osmeh. Kako je samo znala da mi se obraduje. Kao najrođenijem. I ja njoj.
Rado sam išla da kupim kod nje, pa i onda kad mi ništa nije treba. Da im pomognem, mislila
sam, a ona bi mi u kesu stavljala još nešto više – vezicu luka, vezu blitve, papričice za muža …
– Uzmi. Uzmi. Hvala Bogu, sad imamo. – sa osmehom bi govorila. Često nije htela da
naplati, a ja bih ostavljala novac na tezgu i bežala.
Sada više ne dolazi:
– Ne damo joj da radi. Ne sme. Bolesna je. Čuvaju je unuci, ali ona ne sluša. Navikla da
radi, pa se iskrade i ode do štale i bašte. – kaže Vlada, svaki put isto, kad ga pitam za nju. A ja je
isto pozdravim.
Jutros opet odem na pijacu da kupim paradajz.
– Sve sam prodao. Evo imao sam deset gajbica i sve otišlo.
– A ja htela da te hvalim, kako ti je najbolji paradajz, a ono izgleda ne treba.
– Ne treba. Hvala. Imam stalne kupce. Čim neko kupi jednom, dolazi stalno.
– Pa da. To je najbolja reklama. Ne znam zašto i drugi tako ne rade? Zašto beru zelen
paradajz?
– Doneću ti sutra paradajz kod kuće.
– Ne treba. Doći ću na pijacu.
– Ne, ne. Donećemo. – osta uporan Vlada i još mi reče kako mu se unuka zaposlila..
Voli da priča o svojima.
Svaki put kaže nešto o svojima i pita kako su moji. Pričao mi je još i kad mu se druga
unuka udala i kako nije htela da uči; da mu jedan unuk otišao negde daleko da radi, pa onda da
drugi neće da se ženi; kako mu je sin bolestan. Stigle ga posledice sa ratišta.
I o lepim i ružnim stvarima priča. Isto. Bez hvale i žaljenja. Tako to ide u životu.
I tako Vladini žive isto kao i svi drugi.
Spolja, jer ono što je unutra se ne vidi.
