Već dugo je razmišljao o tome: samo …. nije imao dovoljno hrabrosti da to uradi.
-Nije to ništa strašno – pomislio bi kad bi ušao ili u pekaru, ili mesaru, mlekaru, kinesku radnju, knjižaru….
Ali opet nije mogao. Svaki put bi ga zaustavio ljubazni osmeh i glas prodavačice:
-Dobar dan komšija. Evo izvolite. Želite li još nešto?
Kako to da uradi, kad je osećao da one žele da mu se približe, da budu prijatelji? Kako kad ga već prepoznaju?
Možda baš zato? Ta njihova ljubaznost nije iskrena. Sve je to interes. Zašto bi onda brinuo zbog njih? – ubeđivao je sebe bezuspešno.
U Švajcarskoj je to česta pojava…. slušao je puno priča o tome. Možda su oni baš zato bogati? Bogati jesu, ali po kriterijuma sredine u kojoj je živeo, njihovo ponašanje nije bilo omiljeno i ovde to niko nije prihvatao. A sad on želi da bude kao „Švajcarci“.
Platio je robu, uzeo svoju kesu , ali nije pošao ka izlazu. I dalje je stajao pored kase.
Nasuprot njega bio je krupni mesar, vlasnik mesare koju su jednom već zatvarali. Imao je dosta iskustva i nije odustajao ni od svog posla, ni od svog načina poslovanja. Nedavno je opet otvorio mesaru. Gužva ispred šaltera za pljeskavice bila je još veća.
-Hoćeš još nešto? – upita ga vlasnik mesare, već nestpljiv..
Sad ili nikad, pomisli . Ovo je vlasnik, nije ljubazna radnica koja mora da radi kako gazda kaže. Mora već jednom da počne, mora već jednom da prelomi; još jednom pogleda u ljude što su čekali i umiri sebe mišlju da svako ima svoj izbor. Ne treba da misli o njima već o ovome što je on izabrao da uradi..
-Želim da mi date i FISKALNI RAČUN.
