Da li si ikad bio dete, iskreno se smejao i radovao?
Da li te je mama mazila i pazila,
Da li si se dovoljno s tatom igrao?
Ko te je tako zlog vaspitao?
Nevidljivi, jesi li se ikad zapitao?
Mogao si da navratiš kao dragi gost,
Da ti sve svoje ponudim, pokažem i
Kulturno te ispratim.
Mnogo si mogao, a nisi hteo, ili nisi smeo?
Sve slične sebi si okupio;
Kukavice se drže zajedno,
Tako si nastupio.
Bez rizika, po danu i noći,
rušili ste sve. Poremećeni.
A mi,
Plakali smo i plašili se, ljudski je to.
I pevali; živeli. Niste nas u rupe saterali. Naivčine.
Drugačije ne umemo. Naučili nas mnogi pre vas,
što behu isti. Nečasni.
Bilo je ratova i biće ih još, ali onakvih nikad.
Ni oči vam nismo videli. Ništarije.
Zavirivali ste nam u domove, krišom nas posmatrali.
Šta ste tražili, vi Nekulturni Grešnici.
Da ste milosrdni, sebe ste lagali, Bestidnici.
Ne rađajte decu. Čemu ćete ih učiti, o čemu pričati?
Da ste veći,bogatiji, jači, al isprazni automati.
Neznalice, mi nikad isti ne možemo biti,
Nije veći ko je jači, već kome čojstvo znači.
Možda smo mali, al nikad jadni
i srce nam veliko, a duše bez rupa – cele.
Raskopaste nam zemlju, vazduh zatrovaste,
A mi ?
Opet zasadismo pokidane trešnje, kajsije i šljive,
Evo ih cvetaju.
Napravismo nove mostove i kuće.
I decu opet rađamo
i Milice ih zovemo…
