Znam mama, da je tako moralo biti.
Znam da je tata morao otići.
Znam da nisi tako htela, da si kao svi želela da budemo srećni. samo niko nas ne uči kako se postaje srećan.
Znam mama, da sam dete ljubavi i da ste se mnogo voleli. Valjda se zato ta ljubav brzo potrošila. Više bih voleo da ste se manje voleli, pa da se i danas volimo, bar malo. Da, znam, da ništa više ne može da se promeni. Ništa više neće biti isto, ali znam, prebolećemo. Neće svet stati što jednom detetu tata i mama ne žive zajedno.
Znam mama, da se greške lako prave i da vas niko nije učio kako da ih ne pravite; možda ću i ja mnogo da grešim kad odrastem.
Ali znam da vas oboje isto volim…
zato te samo jedno molim – ne govori da mrziš tatu.
Mali sam… nešto znam, a mnogo ne znam… i nije mi mnogo bitno, osim jednog pitanja..
Jedno pitanje mama mi se stalno mota po glavi::
Ne znam, mama, da li ćeš kad me budeš gledala i kad u mojim očima prepoznaš tatine, da li ćeš i mene tada da mrziš?
