Moja majka je završila samo dva razreda osnovne škole. Nije bilo do nje; bilo je do vremena. Za žensku decu je bilo dovoljno da znaju da pišu, pa su ih roditelji u školu slali tek godinu, dve. Ni muška deca nisu mnogo više išla u školu. Oni ljudi sa ponekim razredom vise, spadali su u obrazovane, a oni retki koji su završili sve što su mogli, spadali su u učene i poštovane ljude.
Srećom, odsustvo obrazovanja majci nije umanjilo svrhu i smisao postojanja. Neke stvari se ne uče u školi. Majka je imala dara da bude dobar čovek, dobra majka. Osećala sam to od najranijeg detinjstva pa kroz život. Često sam govorila:
– E kako bi dobar psiholog bila, samo da su njeni mogli da je školuju.
Majka se nije žalila, takvo je bilo vreme za sve. Mirno je nastavljala da radi ono što može, da podržava, hrabri, voli, ne samo sestru i mene, već sve koji bi se našli u njenom okruženju.
Znala je s ljudima, znala šta je kome u kom trenutku bilo potrebno i to je nesebično davala. S nekim stvarima se rodiš; imaš ih, ili ne. Po tu podršku, lepe reči ohrabrenja i vedrine, utehe, nade, ljudi su dolazili i obilazili je celog života.
U našu kuću uvek su rado svraćali rođaci, prijatelji, komšije. Dok je moja majka pila kafu sa komšikama i tetkama, pričale su zanimljive priče, a mi deca smo se u blizini igrali i krišom slušali. Bile su nam zanimljive te priče odraslih pa smo upijali svaku reč. Sad znam da su one to svesno radile: pričajući o nekoj drugoj deci I šta im se desilo kad nisu bila dobra, a šta se dešavalo dobroj deci, majke su nas nenametljivo vaspitavale i usađivale nam prave vrednosti. Te priče i pouke iz njih, urezale su nam se u dušu za ceo život.
Majka me nikad nije kažnjavala odmah, za prvu grešku. Kad nešto ne bih uradila ispravno, samo bi rekla:
– Neću sad, kazniću te drugi put ako opet nešto napraviš.
Ja sam zato pazila da ne pogrešim ponovo. Pitala sam se kako će izgledati ta kazna, jer majka je pametna i sigurno će smisliti nešto neobično i do sad neviđeno. Nisam je nikad doživela.
Majka nikad nije rekla:
– Videćeš ti kad ti dođe otac.
Umesto toga, govorila je:
– Neću sebe da potcenim; neću sebe da razoružam da ne znam kako da izađem na kraj sa rođenim detetom. Kako će da me poštuje, ako tražim pomoć od muža, ako ne znam rešenje za običnu situaciju. Ja sam starija, oni su samo deca, valjda ja vise znam. Naći ću način da rešim problem.
Kad sam pošla u školu, mirno i strpljivo me je hrabrila. Verovala je da ću sve zadatke moći da uradim kako treba.
I stvarno, ređale su se petice.Prvi put kad sam dobila trojku, bila sam zbunjena, nisam znala šta da radim, da li sam razočarala majku, pitala sam se, pa sam legla da spavam i pre crtanog; onog što se davao pre dnevnika u 20:00 sati.
Majka je došla da vidi zašto sam tako rano otišla na spavanje. Brinula je da nisam bolesna.
Kao i svako veče, pregledala je moje sveske i…našla trojku. Bila je srećna, što sam zdrava.
– Pogrešno si uradila dva zadatka? Ništa strašno, popravićeš – rekla mi je mirno; jer, trojka u životu nije ništa.
Ohrabrila me je i utešila. Znala je koliko volim da učim i da mi je baš kivo. Znala je da mi treba uteha i podrška, a ne kritika. I stvarno, brzo sam popravila tu trojku i nastavila opet, da ređam petice.
Nije mi govorila da nikad neću da padnem, već da su i padovi sastavni deo života; kao i to da se posle njih pridignem i nastavim dalje, a ona će uvek biti tu za mene.
