Bila je toliko obična da je odmah padala u oči: oblačila se neupadljivo; odelo se ispod roze radnog mantila nije ni primećivalo, ni šminka, ni frizura; kosu je vezivala u rep. Delovalo je da joj to uopšte nije važno. Na okruglom licu isticale su se krupne oči i topao, iskren osmeh.
I upravo je zbog tog osmeha svi su je primetili i zapamtili. Naravno i ja. Odmah mi je prirasla za srce. Radila je na kasi obližnje prodavnice. Bilo je nekoliko takvih, ali ja sam volela da odem baš u tu prodavnicu. Odatle bih se uvek vraćala raspoložena … i kad bi poskupeo šećer i zejtin… i kad bi nestalo brašna i kafe. Neki kupci su se žalili, a ona je samo ćutke slegla ramenima, kao da kaže „ma nije to toliko važno“.
Svojim kupcima nije pričala „dobar dan“, zato što se tako mora, kao u novoniklim marketima, već zato što ona svima iskreno želi dobar dan… a i osmeha je imala dovoljno …, za svakog kupca. Bila sam potpuno sigurna koji je osmeh namenjen meni, kao i rečenice: „Kako ste danas?… Dugo Vas nije bilo… O, danas ste baš dobre volje… Dobili smo prašak koji Vi koristite… Nadam se da je Vaša majka bolje… Čula sam novi recept, sigurno će Vam se svideti“… A kada je bilo gužve ( a uvek je bilo), opet je bila raspoložena : „O, to ste Vi, nisam Vas odmah videla …, evo …, evo, sad će gužva da se smanji“…i tako iz dana u dan,
Prijala mi je njena blizina. Zbog takvih kao ona „greje sunce“, volela sam da kažem, a pitanje: odakle crpi toliku iskrenu i toplu energiju; odakle joj tolika ljubav, samo se nametalo.
Jednog dana videla sam je na ulici. Prvo, njen osmeh koji se kroz sivilo asfalta izdvajao i probijao, prepoznatljiv po svojoj magičnoj energiji… Spustila sam pogled, tek malo niže ispod osmeha… i videla da ona ispred sebe ima nešto neuobičajeno. Trebalo mi je nekoliko trenutaka da shvatim šta je to. Usporila sam , kako bih dobila na vremenu, zatečena i zbunjena kad sam prepoznala invalidska kolica … a u njima … mladića uvijenog u ćebe. Ona mi se mirno približavala, opuštena kao i uvek, pozdravila me i nastavila da priča sa mladićem. Slušao ju je i često okretao glavu prema njoj. Onda se njen osmeh preneo na njega. Nasmejao se istim, njenim osmehom. Po osmehu, prepoznala sam: mladić je njen brat.
Dugo pošto su prošli pored mene, ostala sam da stojim, obuzeta burom pomešanih, nejasnih osećanja. Jedino jasno, kristalno jasno bilo je saznanje koje mi je taj susret doneo: Saznanje šta je u životu zaista važno!
Neko vreme nisam je viđala… a nedostajala mi je svaki put kad bi na njenom mestu u prodavnici ugledala neku drugu ženu. I ne samo tada.
Pitala sam se šta radi i da li još uvek ima isti osmeh?
A onda sam je iznenada videla, u parku, na drugom delu grada. Igrala se sa malenim dečakom: Dečak je vrištao od sreće trčeći joj u susret, a ona ga je čekala raširenih ruku, osmehujući se … isto. Onda ga je čvrsto zagrlila, pa podigla i bacila u vis.
U trenutku kad sam ugledala osmeh dečaka, razaznala sam i reči kojim joj se obraćao:„Mama, mama, još, još“.
Požurila sam dalje, da im ne prekidam igru, krijući suze.
