Nije da ne volim praznike, dobro dođu da se odmorimo od posla, ali ja eto ne volim kad
ne radim za praznik. Stvarno. I nekako mi krivo na one žene što rade. One su nasmejane,
našminkane, evo u jednoj prodavnici gazda svim svojim radnicima stavio rogove, mislim od
irvasa, pa Nova je godina.
Već je podne a ja osim što sam popila kafu, doručkovala, odgledala jedan super film i
dobro, skoknula malo do fb –a, ništa nisam uradila. Tako jednom pitao muž moju koleginicu:
"Šta si radila celo pre podne?", a ona mu lepo odgovorila: "E kršno mi pre podne! Mnogo
dugačko! Ako ustanem u 10 imam samo 3 sata da nešto uradim."
I tako sa načetom grižom savesti, što nisam bolje iskoristila pre podne pojurim u
kupovinu. A kosa neoprana, frizura „pusti me da umrem“, a oko mene doterane prodavačice.
Potajno se nadam da neće niko ovakvu da me vidi, zaboravljajući da „Mali je ovo grad, u njemu
svi se poznaju“; stidljivo se krijem iza kapuljače, koja još više privlači pažnju, i pokušavam da se
setim šta mi treba.
Nisam ja glupa da nasedam na akcije i kupujem ono što mi ne treba. Kupujem samo
pametne stvari. Kupila sam skoro sve što sam se prisetila da mi treba i još 5 litara zejtina. Jeste
da je i on bio na akciji, ali to je pametna akcija, i još daju pakovanje od 5 litara.
Od preostalih para, zbog dobro obavljene kupovine, častila sam sebe jednom divnom
plavom bluzom. Taman se uklapalo sve do u dinar – živela sniženja, a još što mi se slaže uz oči,
divota jedna. Jeste da ne idem nigde za novu godinu, ali veliki mi ormar. Ima mesta. Nije mi
smetalo ni što sam prepune kese nosala sa sobom, "lepota traži žrtvu".
Mada, iskreno, malo me uhvatila nervoza od sve te praznične gužve. Deluje mi da svi
osim mene znaju kuda idu i šta rade. Ja se lako pogubim u svemu tome, umorim i iznerviram, a
tek što pare potrošim?!
Baš sam se namučila dok sam sve donela kući, a još kad sam shvatila da je meni u stvari
trebao šećer i da neću imati od čega da spremim kolače, i da ću stvarno opet morati u prodavnica
a da više nemam para, e, smrklo mi se. A i za onu divnu plavu bluzu shvatih da mi je kao i
zelena i crvena koje sam nedavno kupila višak, jer nemam suknju uz koju bi ih nosila. Sva sreća
što ne idem nigde. Zato je odmah sklonim, da je ne gledam i da me ne podseća gde sam potrošila
pare
Htedoh da sednem da malo odmorim i popijem kafu, tek da se opustim i smirim. Dobro
je, došla sam kući kao i one žene što su radile i imam isto vremena kao i one da spremim sve za
doček Nove godine. I manje. One su se bolje organizovale i pola stvari završile još juče. Ja imam
samo još jedno poslepodne… Štaaa?
Kad videh koliko je sati presede mi i kafa i praznik.
Kako onda sva umorna, nervozna, bez para, ne znam ni gde sam išla, ni šta sam radila, da
ne pozavidim onim radnicama koje nemaju slobodne praznične dane? One bar znaju gde su bile,
šta su radile, a to što su umorne im je oprošteno. Mene niko ne razume :
„Od čega si umorna, kad ne radiš?!“- uvek me pita muž.
I sve bih to nekako podnela, ali ona 3 kg što za dva dana dodam, a skidam ih cele
godine, e to nikako ne mogu da podnesem. Zato uvek za Novu godinu gledam tenis. Nekako mi
lakše. Kad one teniserke trče, kao da ja trčim.
I sad će neko da pomisli da sam sve ovo izmislila. Nisam. Stvarno!
