Od oca mi je ostalo veliko nasleđe: časno ime i uspomene za ponos. Zato i tugu dostojanstveno nosim.
Vredan je bio i mnogo radio, nikad se nije žalio. A bilo je razloga, još od detinjstva kad je ostao siroče, pa kad je rano otišao od kuće na zanat, pa kad je brinuo o bratu, spašavao majku loše sudbine. Uvek je bilo krize; nisu ta prošla vremena bila toliko lepša koliko nam sada izgledaju, samo mi brzo i lako zaboravljamo. Uvek je bilo ljudi koji se žale, ljudi nesrećnih i nezadovoljnih. Moj otac nije bio jedan od njih. Nije u njemu bilo gorčine, samo vera u bolje sutra i trud da se dostigne. Nije u njemu bilo straha, samo vera u srećnu porodicu i ljubav da se ona izgradi. Bio je zadovoljan zbog rada koji je voleo, možda i zbog mirnog sna, jer nikog nije prevario. Sećam se vremena najveće inflacije, vremena čekova bez pokrića, ali se ne sećam da je bio još neko kao moj otac: „Ne mogu da potkradam svoju državu“ – pravdao je svoje poštenje i nije potpisao ni jedan takav ček. Državu nije uspeo da sačuva; bilo ih je više s druge strane koji su to mogli, ali porodicu jeste uspeo da sačuva i da ostavi veliko nasleđe: Najdragoceniji poklon bila je jedna rečenicu, jedna mudrost za ceo život. I da ništa više nije ostalo, osim nje, ostalo je mnogo.
Sećam se njegovog osmeha dok nas je gledao i spokojno i zadovoljno često govorio: „Nikad nisam imao više nego sad“ – prvo bi ozbiljan nabrajao materijalne stvari koje nam je doneo progres: auto, a nekad je imao samo bicikl, pa televizor, a nekad nije imao ni tranzistor itd. itd. Onda bi nastavio da nabraja decu i unučiće. O deci je govorio s ponosom koji je virio iza osmeha, a kada su kasnije stigli i unučići, reči o njima bile su prepune nemerljive ljubavi koja je isijavala sa celog lica: lice bi mu se ozarilo i oči zasijale.
Ta rečenica, taj osmeh i zadovoljstvo duboko su mi se urezali u vene, u srce i dušu. Tako sam celog života želela sam da imam samo ono što je imao moj otac. Ni sa manje, ni sa više, ne bih bila zadovoljna.
Kažu mi da ličim na oca. Nije to samo zbog osmeha.
Često govorim: „Danas imam najviše“ i lepo mi je. Naravno ne uvek. Ponekad plačem, ali „suze su u redu“, i puno se smejem….. i poznajem divne ljude.
Samo mi dođe teško, kad ljudi kažu da je sve manje dobra i sve manje ljubavi.
Izgleda nas godinama malo po malo odućili od dobrote i ljubavi.
Uči se to, uči uvek i stalno, od rođenja pa kroz čitav život. Ko nije naučio u detinjstvu, može sa učenjem da počne danas – nikad nije kasno. Ne treba potcenjivati snagu makar samo jednog dana kad smo bili dobri i kad smo voleli svim srcem. Svet i druge možemo voleti samo ako prvo volimo sebe. Ispravno je to…
Volimo sebe i budimo dobri prema sebi, oprostimo što smo ponekad nespretni, nesnalažljivi, što grešimo, ne znamo i ne možemo sve. Osmehnimo se svojim nedostacima. Podignimo sebe kad padnemo – pokupimo svoje delove, obrišimo prašinu, previjmo rane da ne ostanu ožiljci i krenimo dalje. Mi smo sebi najbliži. Dobri sa sobom, dobri smo i za druge. Zadovoljni i naivno srećni kao deca. Čuvajmo to dete u sebi i raširenih ruku krenimo u susret novom danu, novim ljudima.
Oprostimo i drugima. Kad je neko neljubazan, ili loš, to samo znači da je nesrećan. Njemu najviše treba ljubavi.
Ne merimo ono što radimo. Dobra stvar nikad nije mala i nije sitnica.
Dobra stvar je uvek velika, velika kao osmeh na nečijem do tada tužnom licu, velika kao ponos na oca, u mom srcu.
„Tata hvala što si me naučio da budem zahvalna životu“.
