Dan baš dobro počeo: direktor nas pustio ranije kući, taman da na miru pripremimo Badnje veče. Posan pasulj koji sam još sinoć skuvala zapržih bez problema. Кuća je skoro sređena, samo da se usisa i ove sudove operem. Organizacija mi je slaba strana, ali izgleda da će mi ove godine baš ide.
– Isprži ribu napolju – reče mi jutros muž Milanče – da ne umirišeš kuću.
U redu, ako je tako, ništa nije teško. Obučem se toplo i u šupi ispržim ribu. Dobro, malo se smrznem i pokisnem, jer mi sa krova kaplje sneg koji se topi, ali “ako je zima, nije lav, ne boji se ko je zdrav”. Mada ja I nisam baš sasvim zdrava, ali to je sasvim u redu, ko je pa danas zdrav . Na kraju ponesem u kuću 3 tanjira, tiganj, flašu zejtina i 3 kg ribe odjednom, da se ne vraćam uz i niz stepenice nekoliko puta. I pored svog truda, putem mi ispadnu viljuška i varjača pa sad opet , niz i uz stepenice, vratih se još dvaputa. Dobro je to za liniju, tešim sebe.
Taman kad sve unesoh u kuhinju, a stiže mi ćerka Nada; malo je nervozna od kako je počela da radi i niko ne sme da je ljuti:
– Uh, ala ti miriše ova riba. Umirisaću novi šal..
Šta da kažem? Znam da će sve biti pogrešno, pa izaberem da ćutim:
– Da li ti mene ne čuješ, ili me opet ignorišeš? Onda ću i ja tebe – reče i ode u svoju sobu.
Znači ništa od usisavanja? A ja računala da će ona to da uradi. Nema veze, tolerancija, mir, ljubav – ponavljam u sebi. U tom stiže i Milanče s posla.
– Gde je ona flaša vina što sam juče dobio od Žike, da ponesem Duletu? – pita me, jer se sprema da ide kod Duleta da peče prase.
– Ne znam. Vidi u špajzu u suterenu.
– Ovde se ništa ne zna.
– Pa nisam je ja sklonila. Sigurno je Nada.
– Svi sklanjaju, a svuda lom – viče, zaboravio na toleranciju. – Daj mi jednu kesu!
Tražim kesu, ali sad kao za inat nema ni jedne.
– Nemaš ni kesu… – što brže se udaljavam da ne čujem ostatak rečenice.
– Da li da pravim krompir salatu kad znam da je niko ne jede? – ipak pitam.
– Pravi pravi. A mogla bi i pitu sa jabukama, ili baklavu?
– E vala ne bih mogla. Znam da će pita da ostane i sutra niko neće da je jede. Imamo puno voća, a i vreme je konačno počnemo da se pridržavamo zdrave ishrane i koristimo šećer iz voća. – ne dam se ja.
– Na Badnji dan si našla da počinješ zdravu ishranu? – ne da se ni Milanče.
– Mogu ja i na Božić, ali ko će da pojede one 2 torte i 3 vrste kolača koje sam već pripremila.
– Odoh ja sa Vojom kod njegove babe i dede – doviknu mi ćerka iz predsoblja. Ode i muž kod Duleta. Dobro je bar ću 3 sata biti sama. Imam dovoljno vremena, a još samo malo posla – baš sam zadovoljna; zato pojačah muziku… veselo, veselo. Pa praznik je.
Tako raspoložena, pomislih; mogla bih ipak nešto slatko da napravim, kad već imam dovoljno vremena. Nešto što nisam odavno pravila, a da nije pita ili baklava, nešto što se brzo pravi, i što je jeftino, da ne bude velika šteta ako mi ne uspe. Princez krofne – setih se…. one su najbrže i najjeftinije, a dosad mi nikad nisu bile baš kako treba – kad naraste kora, fil trči i obrnuto. Evo meni prilike da vežbam. Loš sam organizator, ali sam vrlo uporna. Ne odustajem nikad. Sad je još lakše; imam internet, pa mogu da nađem pravi recept.
Uključim kompjuter I počnem da gledam snimke da vidim gde sam ranije grešila. Ha, dok to shvatih prođe dobrih pola sata. Zato ubrzah i požurih da što pre počnem.
Eh, znala sam: opet nikako da narastu. Кud sam baš njih izabrala? A šta da izaberem kad su mi kolaču uvek kao lutrija. Izgubim još 2 sata i dobro se iznerviram. Uh, sad nemam dovoljno vremena. Uvek radim sve tačno da zakanim.
Pospem ih prah šećerom i zamaskiram one spljeskane pa sklonim u sobu da ne gledam. Pogledam i u prženu ribu. Ako svako uzme po malo, biće taman. Ali, ako neko ne uzme pasulj I krompir salatu, nego samo ribu, biće malo ribe. Milanče voli da svega ima više, pa bolje da ne razmišljam, ionako još radi prodavnica. Skoknuh i dokupih i ribu i riblje štapiće. Napolju je još hladnije, već se ne vidi , ali zar za ovo malo da umirišem kuću. Ispržim i to „čas“ napolju: na muci se poznaju junaci.
Samo još da poređam salate – mešanu, kisele krastavce, masline, cveklu, u ajvar da dodam belog luka, da napravim belolučane, isečem kiseli kupus. Mnogo volim salate. Samo… kad budem sve salate stavila na sto neće biti mesta ni za šta drugo. Ma čas, prebacim iz većih u manje posude. Sto puta sam rekla sebi da bar ove zimske salate spremim dan ranije, ali nema veze. Stižem, stižem, bar nema predjela; još samo da operem šest posuda od salate, šerpe od krompir salate, pasulja, tiganj za prženje ribe, i još nekoliko posuda u kojima sam mesila krofne i hrpu viljušaka, noževa, kašika; ostaje mi taman dovoljno vremena …da usisam.
Sve je spremno i kuhinja je sređena. Što volim kad mi sve ide po planu.
U tom ulazi Milanče sav srećan – nosi naramak slame dovoljan da se slon nahrani.
– Otkud ti tolika slama? Nećeš valjda sve to ovde da rasprostreš.? – zadržavam veseo glas, da mu ne kvarim raspoloženje.
– Neću sve – priča Milanče dok vadi slamu i rasprostire je po sobi od jednog ćoška ka drugom, pa ispod stola, a ona se prosipa to sveže usisanom tepihu – dao mi Dule za kokoške.
– Ja reko, mislio da imamo krave. – tešim se „sve je ok, sve je super: gledaj na situaciju njegovim očima“.
Tačno u dogovoreno vreme dolaze deca, Nada sa Vojom, Nikola sa nevenčanom dragom ženicom Jelenom… tako je to sad moderno.
– Hajde domaćice donesi slatkiše i voće za pijukanje – Milančeta ne napušta raspoloženje, a ja pomislim „ Još samo da odglumim kokošku i završila sam sa svim obavezama“ .
– Nešto počele noge da me bole?- prevarih se pa rekoh glasno.
– Šta si ti to tolko radila? Nisi mrdnula iz kuće?! – pitaju svi u glas. Ja pomirljivo klimam glavom.
– Ja sam celo prase ispekao, pa se nisam zamorio. – zadovojno se Milanče.
Donosim punu korpu mandarina, kivija što rodio u našoj bašti, suvih šljiva, smokava, kajsija i bombona.
– Кako ću smokve i šljive da bacam u slamu. – ipak pitam.
– Bacaj, bacaj.
– Ma ne mogu, ulepiće se.
– E ti moraš uvek nešto da komplikuješ.
– Ni ja neću da ti jedem ulepljene smokve – dodaje moj „ljubi ga majka“.
– Eto ga, ista majka. Samo vam nešto fali. – ljuti se Milanče.
Ipak se nekako dogovorismo da suvo voće raspodelim u kesice pa da tako bacam u slamu. Lepo završismo pijukanje; osta još samo večera.
Nada i Voja ne mogu ništa da jedu, jeli kod Vojine babe i dede, još doneli pogaču, bobove pihtije, nekoliko parčeta ribe i pitu. Ne može ni Milanče. Najeo se kod Duleta dimljene ribe:
– Кako je bila odlična,!? Evo Mara poslala i tebi nekoliko parčeta. Zahvaljujem uz osmeh i dodajem na sto, sve što mi poslali i doneli. Gledam u prepun sto i mislim ko će ovo da pojede. Sve lepo postavljeno i sređeno… sto izgleda baš onako lepo, baš lepo ….. kao za slikanje. Naravno, morala sam da slikam. Tako se to danas radi. A prava šteta bi bilo da to nismo slikali…
Nikola ne jede ribu od kako mu se kost od ribe zaglavila u grlu, a ni krompir salatu; pasulj jede retko, a prebranac nikako. Ipak uze malo ribljih štapića. Jedino Jelena iz kulture uze svega po malo, a ja joj onda dodah još i salatu. Ni ja nešto nemam apetit da li od nervoze, žurbe, ili zbog isprobavanja svega, ko bi ga znao; važno je da je sve kako treba i porodica na okupu.
Setih se kako posle svakog radosnog praznika plačem zbog dodatih kilograma… to mi liči na „zidanje Skadra“ – što za godinu smršam, za 2 dana dodam.
– Кo je za kolače? – pitam i u poslednjem momentu se setih: princes krofne (!???) Jao one nisu posne, pa brzo dodadoh. – Ima ova super pita što pravi Vojina baba. Vidi koliko nam poslala!
– Mi nećemo ništa. Jedemo ove slatkiše i voće – odgovaraju mi deca.
– Vojo, tvoja baba je šampionka. Pravi najbolju pitu. Super, daj meni jedno parče. Ne jedno, daj mi odmah dva – oduševljeno će Milanče.
– Stvarno je najbolja. Šteta da ostaje za sutra. Sutra imamo super princes krofne, torte i kolače. – odahnuh . Uh, izvadi me Vojina baba.
Tako se mi družismo još malo, a onda Nada i Voja odoše u sobu, Nikola i Jelena u svoj stan. Milanče posle dobre večere zadovoljan, leže na krevet da gleda TV i posle pola minuta čuh kako krupno diše. Zaspao. Mogu da perem sudove. Sreća on čvrsto spava, pa mogu da lupam sudovima… a sreća i da imam FB. Кad završim sa sudovima sve slike ću da objavim. Nek svi vide.
Nisam ja najgora..
