Dan baš dobro počeo: direktor nas pustio ranije kući, taman da na miru pripremimo Badnje veče. Posan pasulj koji sam još sinoć skuvala zapržih bez problema. Kuća je skoro sređena, samo da se usisa i ove sudove operem. Organizacija mi je slaba strana, ali izgleda da će mi ove godine sve proći brzo i lako.
– Isprži ribu napolju – kaže mi ujutru muž Markan – da ne umirišeš kuću.
U redu, obučem se toplo i u šupi ispržim ribu. Ipak se dobro smrznem i pokisnem, jer mi sa krova kaplje sneg koji se topi. Na kraju ponesem u kuću 3 tanjira, tiganj, flašu zejtina i 3 kg ribe odjednom, da se ne vraćam uz i niz stepenice nekoliko puta. I pored svog truda, putem mi ispadnu viljuška i varjača pa sam opet morala niz i uz stepenice.
Konačno stavim sve u kuhinju, a stiže mi ćerka Nada; malo je nervozna od kako je počela da radi pa niko ne sme da je ljuti:
– Uh, ala ti miriše ova riba. Umirisaću novi šal..
Šta da kažem? Znam da će sve biti pogrešno, pa izaberem da ćutim:
– Da li ti mene ne čuješ ili me opet ignorišeš? Onda ću i ja tebe – reče i ljuta ode u svoju sobu.
Znači ništa od usisavanja? A ja računala da će ona to da uradi. Stiže i muž s posla.
– Gde je ona flaša vina što sam juče dobio od Pede, da odnesem Duletu? – pita me, jer se sprema da ide kod Duleta da peče prase.
– Ne znam. Vidi u špajzu u suterenu.
– Ovde se ništa ne zna.
– Pa nisam je ja sklonila. Sigurno je Nada.
– Svi sklanjaju, a svuda lom – kaže Mak. – Daj mi jednu kesu!
Tražim kesu, ali sad kao za inat nema ni jedne.
– Nemaš ni kesu ? – viče muž, a ja se sklanjam da ne čujem ostatak rečenice.
– Da li da pravim krompir salatu kad znam da je niko ne jede? – tiho pitam.
– Pravi pravi. A mogla bi i pitu sa jabukama, ili baklavu.?
– E vala ne bih mogla. Znam da će pita da ostane i sutra niko neće da je jede. Imamo puno voća, a i vreme je konačno počnemo da se pridržavamo zdrave ishrane i koristimo šećer iz voća.
– Na Badnji dan si našla da počinješ zdravu ishranu?
– Mogu ja i na Božić, ali ko će da pojede one 2 torte i 3 vrste kolača koje sam već pripremila.
– Odoh ja sa Vojom kod njegove babe i dede – doviknu mi ćerka iz predsoblja.
Ode i Markan kod Duleta. Dobro je bar ću 3 sata biti sama. Imam dovoljno vremena, a još malo posla – baš sam zadovoljna, čak pojačah muziku da uživam.
Mada, mogla bih ipak nešto slatko da napravim, kad već imam dovoljno vremena. nešto što nisam odavno pravila, a da nije pita ili baklava, nešto što se brzo pravi, i što je jeftino, da ne bude velika šteta ako mi ne uspe? PRINCEZ KROFNE – setih se…. one su najbrže i najjeftinije, a dosad mi nikad nisu bile baš kako treba – kad naraste kora, fil trči i obrnuto. evo meni prilike da vežbam.
Loš sam organizator, ali sam vrlo uporna. Ne odustajem nikad. Sad je još lakše; imam internet, pa mogu da nađem pravi recept.
Počeh da gledam i snimke da vidim gde sam ranije grešila. Čim uključih internet shvatih grešku, ali ne u pravljenju kolača, već zato što gledajući jedan, drugi recept, pa snimak izgubih dobrih pola sata. Zato ubrzah, zavrnuh rukave i počeh sa pravljenjem.
Eh, znala sam: opet nikako da narastu. Kud sam baš njih izabrala? A šta da izaberem kad su mi kolaču uvek kao lutrija. Izgubim još 2 sata i dobro se iznerviram. Uh, sad nemam dovoljno vremena. Uvek radim tačno sve, da zakasnim.
Pospem ih prah šećerom i zamaskiram one spljeskane pa sklonim u sobu da ne gledam. Pogledam i u prženu ribu. Ako svako uzme po malo, biće taman. Ali ako neko ne uzme pasulj biće malo ribe. Markan voli da svega ima više, pa bolje da ne razmišljam, ionako još radi prodavnica. Skoknuh i dokupih i ribu i riblje štapiće. Napolju je još hladnije, već se ne vidi , ali zar za ovo malo da umirišem kuću. Ispržim i to „čas“ napolju: na muci se poznaju junaci.
Samo još da poređam salate – mešanu, kisele krastavce, masline, cveklu, u ajvar da dodam belog luka, da napravim belolučane, isečem kiseli kupus. Mnogo volim salate. Samo ….. kad budem sve salate stavila na sto neće biti mesta ni za šta drugo. Ma čas, prebacim iz većih u manje posude. Sto puta sam rekla sebi da bar ove zimske salate spremim dan ranije, ali nema veze. Stižem, stižem, bar nema predjela; još samo da operem šest posuda od salate, šerpe od krompir salate, pasulja, tiganj za prženje ribe, i još nekoliko posuda u kojima sam mesila krofne i hrpu viljušaka, noževa, kašika; ostaje mi taman dovoljno vremena …… da usisam. Sve je spremno i kuhinja je sređena.
Što volim kad mi sve ide po planu.
U tom ulazi Markan sav srećan – nosi naramak slame dovoljan da se slon nahrani.
– Otkud ti tolika slama? Nećeš valjda sve to ovde da rasprostreš.? – zadržavam veseo glas, da mu ne kvarim raspoloženje.
– Neću sve – priča dok vadi slamu i rasprostire je po sobi od jednog ćoška ka drugom, pa ispod stola, a ona se prosipa to sveže usisanom tepihu – dao mi Dule za kokoške.
– Ja reko, mislio da imamo krave. – tešim se „sve je ok, sve je super: gledaj na situaciju njegovim očima“.
Tačno u dogovoreno vreme dolaze deca, Nada sa Vojom, Nikola sa ženom Jelenom..
– Hajde domaćice donesi slatkiše i voće za pijukanje – Markana ne napušta raspoloženje, a ja pomislim „ Još samo da odglumim kokošku i završila sam sa svim obavezama“ .
– Nešto počele noge da me bole?- prevarih se pa rekoh glasno.
– Šta si ti to tolko radila? Nisi mrdnula iz kuće?! – pitaju svi u glas. Ja pomirljivo klimam glavom.
– Ja sam celo prase ispekao, pa se nisam zamorio. – Donosim punu korpu mandarina, kivija što rodio u našoj bašti, suvih šljiva, smokava, kajsija i bombona.
– Kako ću smokve i šljive da bacam u slamu. – ipak pitam.
– Bacaj, bacaj.
– Ma ne mogu, ulepiće se.
– E ti moraš uvek nešto da komplikuješ.
– Markane, ni ja neću da ti jedem ulepljene smokve – dodaje moj sin „ljubi ga majka“.
– Eto ga, ista majka. Samo vam nešto fali.
Ipak se nekako dogovorismo da suvo voće raspodelim u kesice pa da tako bacam u slamu. Lepo završismo pijukanje; osta još samo večera.
Nada i Voja ne mogu ništa da jedu, jeli kod Vojine babe i dede, još doneli pogaču, bobove pihtije, nekoliko parčeta ribe i pitu. Ne može ni Markan. Najeo se kod Duleta dimljene ribe:
– Kako je bila odlična,!? Evo Goca poslala i tebi nekoliko parčeta.
Zahvaljujem uz osmeh i dodajem ovo sve što mi poslali i doneli. Gledam u prepun sto i mislim ko će ovo da pojede. Sve lepo postavljeno i sređeno… sto izgleda baš onako lepo, baš lepo ….. kao za slikanje. Šteta bi bilo da to ne slikamo….
Nikola ne jede ribu od kako mu se kost od ribe zaglavila u grlu, a ni krompir salatu; pasulj jede retko, a prebranac nikako. Ipak uze malo ribljih štapića. Jedino Jelena iz kulture uze svega po malo, a ja joj onda dodah još i salatu, znam da jedino ona iz kulture neće da se buni..
Ni ja nešto nemam apetit da li od nervoze, žurbe, ili zbog isprobavanja svega, ko bi ga znao; važno je da je sve kako treba i porodica na okupu.
Setih se kako posle svakog radosnog praznika plačem zbog dodatih kilograma… to mi liči na „zidanje Skadra“ – što za godinu smršam, za 2 dana dodam.
– Ko je za kolače? – pitam i u poslednjem momentu se setih: princes krofne (!???) Jao one nisu posne, pa brzo dodadoh. – Ima ova super pita što pravi Vojina baba. Vidi koliko nam poslala!
– Mi nećemo ništa. Jedemo ove slatkiše i voće – odgovaraju mi deca.
– Vojo, tvoja baba je šampionka. Pravi najbolju pitu. Super, daj meni jedno parče. Ne jedno, daj mi odmah dva – oduševljeno će Mak.
– Stvarno je najbolja. Šteta da ostaje za sutra. Sutra imamo super princes krofne, torte i kolače. – odahnuh . Uh, izvadi me Vojina baba.
Tako se mi družismo još malo, a onda Nada i Voja odoše u sobu, Nikola i Jelena u svoj stan, Mak posle dobre večere zadovoljan, leže na krevet da gleda TV i posle pola minuta čuh kako krupno diše. Zaspao. Mogu da perem sudove. Sreća on čvrsto spava.. a sreća i da imam FB. Kad završim sa sudovima, sve slike ću da postavim da svi vide. Kad mogu da gledam kako drugi uživaju, mogu i drugi da gledaju mene.
Nisam ja najgora..
